Вршњачко насиље је тема о којој се свакодневно може чути у медијама, од наше деце, и од нас родитеља. То је горући проблем који изазива велику забринутост код целокупне јавности. Чак и када мислимо да знамо све о овој теми, ипак је пуно питања на која често немамо праве одговоре.
Да ли уопште знамо шта све спада у вршњачко насиље? Како можемо најбоље да га препознамо? Које могу бити последице вршњачког насиља? Шта знају о томе наша деца, а шта родитељи? Како да реагујемо на појаву вршњачког насеља?
Одговоре на питања о теми вршњачког насиља дала је психолог Ивана Ђурић:
Зашто је важно да причамо о вршњачком насиљу и његовим облицима?
Као прво – да бисмо га препознали. Даље, да би на њега реаговали и наравно заштитили жртве, али и створили климу која га смањује и подразумева друге облике понашања.
Да бисмо вршњачко насиље препознали, ми морамо бити упознати шта се све крије у том клупку. Иако је већини људи прва асоцијација физичко насиље међу вршњацима, вршњачко насиље је значајно шири феномен. Оно обухвата читав спектар понашања, било физичких било вербалних, која за последицу имају повреду или потенцијалну повреду детета, његовог развоја и достојанства. Управо разговарање о конкретним облицима насиља ће прошири свест и деци и одраслима. Када се разговара са децом о конкретним облицима понашања, већи број њих ће схватити да је заправо у питању насиље, него да их само питате – има ли насиља у твом окружењу.
Вршњачко насиље може бити физичко и емоционално/психичко, али се као посебни облици издвајају и социјално, дигитално и сексуално насиље. Често се ови облици насиља међусобно преплићу и одвијају скупа.
Под физичким насиљем се подразумевају понашања која изазивају бол или повреде, али и спутавање кретања као и оштећивање, отимање и крађа предмета.
Вербално насиље обухвата читаву сферу било усмених било писаних порука чији је циљ да повреде другог и она могу бити увреде, добацивања, давање погрдних надимака, уцењивање, етикатирање, застрашивање итд.
Под социјалним насиљем се подразумевају понашања која имају за циљ нарушавање угледа детета, ширење гласина, лажи али и компримитујућег материјала о том детету, сплеткарење, изоловање, терор групе над појединцем и тако даље.
Дигитално насиље се издваја као специфично, иако је у својој бити оно вербално, психичко и социјално, управо због неких карактеристика које га чине потенцијално веома опасним. Ово насиље обавља се коришћењем комуникационе технике и технологије. Услед тога насилник има могућност да остане анониман, што утиче и на његово понашање и на страх жртве. Исто тако, број људи који су сведоци овог насиља је много већи. Садржаји се великом брзином могу поделити великом броју људи, а и сам садржај остаје трајно забележен. Ова форма насиље је изазовна управо и због тога што се родитељи не осећају довољно компетентним да разумеју и испрате технологију и збивања у тој сфери живота своје деце.
Облик насиља које је присутан међу вршњацима је и сексуално насиље које се односи на угрожавање сексуалног идентитета жртве омаловажавањем или приморавањем на сексуалну комуникацију. Оно може бити физичко и вербално, и његови облици обухватају понашања као што су ласцивни коментари, сексуално додиривање, показивање порнографских снимака или делова тела, изнуђивање и принуда на сексуални чин итд.
Ко све учествује у вршњачком насиљу?
У директном смислу, учесници у насиљу су дете или група деце која се насилно понаша и дете које је мета тог понашања. Неретко, дете може у једном периоду или тренутку бити насилник а у другом жртва.
И девојчице и дечаци учествују насиљу, уз то да истраживања показују да су дечаци чешће насилни, било да је у питању вербално или физичко насиље.
Поред директних учесника, важна група су деца која су сведоци или посматрачи насиља. Реакције сведока насиља могу значајно утицати и на конкретну ситуацију насиља али и на општу климу насиља у неком окружењу. Нјихово понашање може спречити насиље али и охрабити насилника. Саме жртве ће вам рећи да су вршњаци спремни да помогну, али они најугроженији то не осећају. Одређен број сведока ће вам рећи да осећа кривицу што није реаговало а зна да је требало.
Какве су и какве могу бити последице?
Поред екстремних ситуација тешких и опасних повреда, па и губитка живота, последице вршњачког насиља чини и широк спектар доживљаја. Одређен број деце поред актуелне трауме током насиља, имају одложене реакције у смислу негативних емоција, повлачења из социјалне средине, безвољности, избегавања дружења, избегавања одласка у школу, смањења школског успеха, тешкоћа у учењу, појачане раздражљивости, појачане агресивности, депресивности, ноћног мокрења, па и суицидалних идеја а у неким случајевима и реализацие таквих идеја.
Како све деца реагују на вршњачко насиље?
Стратегије које деца користе у ситуацијама када су изложена насиљу су разнолике. Истраживања показују да највећи број деце користи избегавање насилника (небивање у његовој близини). Деца такође траже помоћ одраслих када се нађу у ситуацији насиља, како одраслих у школи тако и одраслих ван школе. Нешто ређе деца траже помоћ од вршњака у ношењу са насиљем. Како постају старији, деца мање траже помоћ одраслих а више решавају сами или траже помоћ вршњака. Изнова се морамо питати зашто је то тако, зашто један број њих каже да им одрасли нису помогли.
Одређена група деце су деца која трпе. Та деца не траже помоћ ниоткога и не деле своја искуства трпљења насиља са другима. Ово је најосетљивија група деце и заслужују највећу пажњу. Из њихове преспективе они су потпуно немоћни и желе да ту своју немоћ сакрију од других. Истраживања показују да је у питању сваки осми ученик.
Шта ми одрасли да радимо и шта да не радимо?
Насиље морамо да приметимо, не да затворимо очи. На насиље морамо да реагујемо, не да окренемо главу. Морамо се бавити свим учесницима насиља. Помоћи жртви. Радити са насилником (зашто је насилан, шта се иза тога крије). Оснажити сведоке.
Морамо се бавити и шире – уз свест да смо ми ти који смо деци модел, преиспитати какав смо им узор, да ли их слушамо, имају ли поверења да нам се повере, имају ли поверење да ћемо их разумети и заштити, верују ли нам када их учимо да насиље није у реду.И на нивоу школе и на нивоу читавог друштва морамо стварати климу која не негује насиље, напротив!
Ивана Ђурић, дипломирани психолог
Текст је објављен у склопу пројекта “Улога родитеља у превенцији и борби против вршњачког насиља. Наша одговорност и заштита деце.” који је подржан од стране града Кикинда.
