Владета Јеротић био је цењени психијатар, психотерапеут, али и књижевник и члан Српске академије наука и уметности. Преминуо је у 95. години живота у свом родном Београду.
Био је веома популаран и у јавности, јер је пријемчиво говорио о врло озбиљним темама, које на свакодневном нивоу уточу на наше животе.
– Откуд то… божја милост, генетика и лични труд. Увек настојим да говорим једноставним језиком. Једноставним! Треба стићи дотле. Радити на томе. Kао млад писао сам дневник, то је значило доста за упознавање себе самог -говорио је Јеротић.
Рођен је у Београду 1924. године, а ту је завршио школу и гимназију. На Медицинском факултету специјализирао је неуропсихијатрију, а потом у иностранству и психотерапију. Био је и професор по позиву на Православном богословском факултету у Београду, а предавао је пастирску психологију и медицину.
Где год да је гостовао, сале су биле препуне, а награде које је доби не могу се набројати: У последње време то су: “Народни учитељ”, “Велика повеља Бранковог кола” и награда за животно дело “Доситеј Обрадовић”. Добио је и Орден Светог Саве И степена, награде “Исидора Секулић”, “Лаза Kостић”, “Ђорђе Јовановић”…
Био је радо виђен гост и у ТВ програмима, а гледаоци су помно пратили његове поуке.
Ми вам данас преносиме неке од њих, које су поставиле можда најдубли траг и допрле до највећег броја људи.
“Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.”
“Деца не учвршћују брак. Тамо где је добар брак може постати још бољи са децом. Тамо где није добар, постаје још гори. Стабилни бракови су стабилни без обзира на то колико деце има. Значи, дете је управо онакво какав је брак.”
“Оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине”.
“Духовност није као жвакаћа гума која остаје годинама у устима, већ је најлепша посластица која се мора прогутати да би изнутра деловала.”
“Човек је задовољан и наслађује се када га неко воли, али је радостан када он воли. Љубав и радост свакако су човекове особине и доживљаји који га чине највећом снагом природе.”
“Не воли Србин да плаче. Не треба вештачки плакати, кад вам се плаче – плачите. Научите мало, нека буде и жена ту поред вас, да зна и она да може и мушкарац да плаче. Није он због тога слабији. Напротив, хришћански гледајући је ЈАЧИ.”
