Овај монах је важио за човека који је увек био смирен и кога није било могуће увредити. Kод њега су долазили људи из најудаљенихих крајева света по савет.
То је чуо неки покварењак и одлучио је да тестира мудраца. Отишао је код њега и чим га је угледао почео је да га вређа и понижава. Након што му је понестало увреда, на тренутак је застао и запањен схватио да је монах и даље смирен и прибран као и пре његовог доласка.
То га је изнервирало, па је наставио да псује још црње и горе него раније, али узалуд – чинило се да то мудраца уопште не дотиче.
Kада је изгубио и последњи атом снаге, одлучиоо је да приђе монаху и сазна његову тајну.
– “Разумем ја те ваше духовне ствари и као, није вас брига шта други људи мисле и говоре, али, ја сам те понизио и увредио, треба да научиш да мораш да се бориш за себе”, рекао му је човек.
– “Синко, могу ли да ти поставим само два питања?”, упитао га је монах проговоривши први пут.
– “Наравно”, рече човек.
– “Ако ти мени донесеш поклон, а ја га не прихватим, коме тај поклон и даље припада?”, упита мудрац.
– “Па, ако не прихватиш поклон, онда и даље припада мени”, одговори покварењак.
– “А сада, сине мој, ако ти за мене имаш само увреду, а ја је не прихватам, коме она и даље припада?”, закључи мудри човек, окрете се и оде, а покварењак остаде у чуду.
Никоме не враћајте зло за зло; настојте око добра не само пред Богом, него и пред свим људима; Ако је могуће, колико је до вас, имајте мир са свим људима; Не освећујте се сами, љубљени, него подајте место гневу, јер је писано: “Моја је освета, ја ћу вратити”, говори Господин. (Посланица Римљанима апостола Павла 12,17-19)
Извор: Стил. Курир
