Dunav je kod Rama toliko lep, da ne morate da se kupate da biste u njemu uživali“, kaže gotovo setno pravnik i turistički vodič Ilija Jacanović, na isteku ovogodišnje sezone kupanja. Ramska obala je viša od suprotne, pa Dunav ovde deluje mnogo širi od realnih 4,1 kilometra.
„Iako je kod kod Golupca on zapravo najširi i od obale do obale ima 6 kilometara, za Ram se kaže da tu teče najširi srpski Dunav, jer je preko puta srpski Banat, dok je preko puta Golupca Rumunija, pa se i reka deli između ove dve države“, on objašnjava.
Dunav je kod Rama svedok još jednom prirodnom fenomenu, neuporedivom stotinama kilometara uzvodno i nizvodno. Tu se ulivaju četiri planinske reke, leve pritoke Karaš i Nera, i desne Morava i Mlava, nanoseći neverovatnu količinu zemlje, peska i kamena. Tako presecaju maticu na četiri dela, pa Dunav od moćne evropske reke, ovde postaje miran i pitom.
„Ta je pogodnost, između ostalih, uzrokovala uspostavljanje skele kod Rama, i jedan je od razloga zašto su Turci ovde podigli tvrđavu“, kaže Jacanović. Zadatak posade tvrđave nije bio samo da kontroliše prolazak Dunavom, već i njegov prelazak, a jedan od najpoznatijih događaja potiče iz 101. odnosno 105. godine, kad u pohode dolazi rimski imperator Trajan i pravi svoj bazni logor Lederatu, dva kilometra nizvodno od fortifikacije. Za namere osvajanja Dakije, Trajan gradi i pontonski most, daleko manje poznat od kamenog Trajanovog mosta kod Kladova.
Ovaj se pontonski most oslanjao na čamce i osigurao je „desantni“ prelazak Dunava. Arheolozi su pronašli početne stubove za koje je bio vezan, dok jedna gravura na Trajanovom stubu u Rimu prikazuje kako je most tačno izgledao kad su ga prelazile legije imperatora.
Na gravuri se vidi i rimsko utvrđenje Lede-rata, podignuto uzvodno, u okviru starijeg keltskog utvrđenja zvanog zbirnim imenom opidum. Praktično u sastavu opiduma, a u samom srcu ruže vetrova, nalazi se i keltsko svetilište, dok je sa ove tačke moguće pratiti putanju sunca od izlaska do zalaska, iako nije najviša na terenu. Na tom mestu drevni Kelti prave udubljenja prirodnim ostenjacima i prinose žrtve bogovima uz prigodne obrede.
Lederatu je moguće videti kako na terenu, tako i na svim satelitskim mapama gde se ocrtavaju svi bedemi, iako Kelti, u ljubavi sa prirodom, zidove utvrda prave od zemlje, a ne od kamena. Premda je protokom vremena i smenom civilizacija, došlo do nivelisanja terena, i bedemi i rovovi i danas su uočljivi, kao i svetilište.
Nauka nema mnogo podataka o periodu od odlaska Rimljana i dolaska Turaka, ali je poznato da su se ovde vodile borbe između Vizantije i Ugarske kraljevine. „U Muzeju nauke i tehnike u Beogradu nalaze se tri vizantijska sidra izvučena kod Rama, pa je Turistička organizacija Velikog Gradišta, koja upravlja Ramskom tvrđavom u pregovorima sa njima da joj ustupe jedno, kad napravimo sopstveni muzej“, on kaže, dodajući da je ova epoha još nezavršena istraživačka priča, kojoj epilog tek sleduje.
U potpunosti su otkriveni svi arheološki slojevi Ramske tvrđave, pa se zna da je ona građena u 15. veku, tačnije 1483. godine, kao jedna od svega tri originalne turske tvrđave u Srbiji, dok ostale Turci preuzimaju od suparnika ili prethodnika. Zida je sultan Bajazit II u aršinskom sistemu mera, gde jedan građe- vinski aršin iznosi 76 centimetara. To je prva tvrđava u Srbiji građena za borbu vatrenim oružjem, pa poseduje čak 36 topovskih mesta. Kolika je ta vatrena moć, pokazuje i podatak da mnogo veća Beogradska tvrđava ima svega 22 topovska mesta, uz „opravdanje“ da je potonja građena za potrebu borbe hladnim oružjem, i da je tek kasnije pretrpela promene.
„Zamislite samo tvrđavu na osnovi od 25 puta 35 metara i na njoj 36 topovskih mesta“, Jacanović je sve uzbuđeniji, kako niže dokaze o značaju Ramske tvrđave. Međutim, ona nije bila važna samo u ratovima,već i za zaštitu trgovaca koji su noćili u karavan saraju i relaksirali se u hamamu u neposrednoj blizini fortifikacije. „Taj karavan saraj iz 15. veka jedan je od retkih očuvanih svoje vrste u Srbijiˮ. Potvrda razvijene trgovine je pronađeni kineski porcelan iz 16. veka, koji nikako nije mogao biti u posedu vojnika, ograničenih na najnužnije.
S obzirom na sve te artefakte, što sitne, što grandiozne, u spoju sa neverovatnom prirodom, muzej na prostoru Lederate i keltskog svetilišta, o kojem je govorio Jacnović, biće ekološki. Dakle, ne klasična postavka, već muzej na otvorenom, sve sa pešačkim stazama i stazama zdravlja. Posetilac će tu dobiti informacije ne samo o istoriji, već i o retkim i lekovitim biljkama kao i prirodnim blagodetima ove oblasti.
Tako će se u punom kapacitetu iskoristiti blago podneblja, ruže vetrova, ali i neobičnosti stene od škriljaca na kojoj je nastala tvrđava, ali od kog je materijala i sazdana. Škriljci, stari 600 miliona godina, tvrđavi daju postojanost i neobičnu plavo-zelenkastu boju koja fascinira turiste, pa se nakon posete izvinjavaju što su u startu bili skeptični šta će naći u malom mestu poput Rama.
Pre obnove, tvrđava nije bila toliko razrušena, koliko zatrpana raznim nanosima, pa je turska vladina agencija TIKA, koja je utvrđenje restaurirala uz nadzor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Smederevo, morala da otkopa u proseku oko 3,5 metra „viška“. I to sve ručno, i ručnim kolicima, iz pažnje prema arheološki nalazima. U cilju što autentičnijeg izgleda, vršena su ispitivanja maltera sa raznih delova tvrđave. Analize su pokazale da je u njegovom sastavu bio čist kreč, drobljeni, kamen, pesak, 5% drobljene cigle i dunavska voda, čija je i pH vrednost merena. Otkriveno je i iz kog je rudnika kamen donet, pa je ceo postupak izrade maltera ponovljen prilikom restauracije.
Najinteresantnije, ipak u samoj tvrđavi što je u njenoj skromoj osnovi nađen jedan kružni objekat. Za ranije otkrivenu poligonalnu građevinu krhke strukture, spekulisalo se da je džamija ili skladište. Ali, kad je spušten nivo terena za 3-4 metra, ukazao se masivnini „obruč“ prečnika 11 metara, sa bedemima od 3,3 metra, bez vrata i prozora, natkriven kupolom, pa se postavilo pitanje čemu li je služio. Turcima je samo mogao da smeta, uzurpirajući manevarski prostor.
Izvesan trag je dao skelet na samom dnu središta, a način gradnje, vrsta maltera i cigle su ukazivali na to da je objekat antički. Ovo potvrđuje i veoma dobro očuvana rimska tabula na kojoj može da se pročita natpis na latinskom: „Jupiteru, najvećem i najmoćnijem od svih bogova, podiže barjaktar VII Klaudijeve legije Gajus Licinius Rufin“. Ipak, ostalo je nepoznato da li je to ujedno i Rufinov mauzolej i hram posvećen Jupiteru. Tvrđava građen a na Dunavu, prirodnoj granici Turske i Ugarske, izgubila je svoju primarnu funkciju nakon Mohačke bitke, kada ona nastavlja da živi kao trgovačko sedište. Granica se i u narednom periodu pomerala, a tvrđava prelazila iz poseda u posed, iz ruku Ugara u ruke Turaka, i obrnuto. Poslednji put je napuštena pred Prvi srpski ustanak, kad postaje prirodno sklonište. A odakle naziv, pitamo Jacanovića. Posmatrajući stare mape iz 15., 16. i 17. veka, kako austrijske, mađarske, tako i turske, uočeno je da su svi oni mesto zovu Hram, a ne Ram. A „hram“ je stara keltska reč za svetilište, uvežena u mnoge, pa i naš jezik. U vekovnoj igri „gluvih telefona“, kada se prenosilo ime sa generacije na generaciju, „h“ se izgubilo. Usred stalnih ratnih dejstava i seoba stanovništva, zaboravljeno je gde je hram bio i kome posvećen, a zapravo je plavo-zelena mag-matska stena mnoge privlačila da baš na tom mestu podižu svoje hramove.
Tekst: Dragana Nikoletić
Foto: Luka Šarac
