Da niko nije nepogrešiv i da se i najboljim komandantima dešavaju greške u procenama, govori i ovaj primer. Jedan od najodlikovanijih generala 20. veka Draža Mihailović ulivao je neizmerno poverenje u majora Radoslava Đurića. Spomenuti major ne samo što je pogazio svoju vojničku zakletvu i ukaljao obraz svojoj familiji, već je od prvog momenta rata radio ogromni posao u korist paravojne formacije komunističkih jedinica sabotirajući vojsku Kraljevine Jugoslavije. Tako se crnim slovima upisao u našu istoriju kao jedan od njenih najvećih izdajnika.
Kao simpatizer komunista, Đurić je više puta odbijao izvršenje naređenja svog vrhovnog komandanta, pod obrazloženjem da mu ne pada napamet da ratuje protiv partizana i započinje bratoubilački rat, kao i da je borba protiv okupatora primarna. Nekoliko puta je bio glavni uzrok velikih srpskih žrtava kao i poraza, dok je njegovom ličnom zaslugom i strahovitom porazu na Trešnjici 1941, Jugoslovenskoj vojsci umalo mogao biti kraj.
Više puta se otvoreno suprotstavio generalu Mihailoviću, odbio je da izvrši napad na partizane u Čačku i više puta obaveštao Mihailovića o navodnoj saradnji četnika sa Nemcima i četničkim zločinima zbog čega su odgovarali mnogi nedužni časni borci. Na svoju ruku je cinkario i pisao pisma partizanskoj vrhovnoj komandi kod koje odlazi par puta na pregovore kao delegat.
Bez obzira na njegove očigledne simpatije prema NOP i višestrukog odbijanja naređenja ipak je postavljen za komandanta Južnomoravskog korpusa JVuO i zauzimao značajno mesto u organizaciji. To je donekle i razlog zbog čega partizani nikad nisu potpuno uništeni na toj teritoriji. Imao je takođe i ljubavnu vezu sa svojom šifrantkinjom, Verom Pešić koja je bila višestruki obaveštajac, koja je takođe uzrok velikih srpskih žrtava radeći direktno i za Gestapo i za komuniste u šta je i Radoslav imao nemerljiv uticaj.
Major Radoslav Đurić 27 maja 1944. i javno prelazi u partizane, gde i tamo postaje komandant Južnomoravske divizije NOV. Učestvuje u razbijanju četničkih i ljotićevskih jedinica u Jablanici i Toplici i kao iskusni oficir postaje načelnik glavnog štaba za Srbiju i zamenik generala Koče Popovića. tamo aktivno radi na mobilizaciji četnika u partizane po čitavoj Srbiji. Iz rata je izašao sa činom pukovnika JNA. Tokom „Beogradskog procesa“ bio je jedan od glavnih svedoka za streljanje generala Draže Mihailovića protiv koga je svedočio na suđenju. Umro je kao imućni penzioner 1980. u Beogradu. Nadamo se da će njegovi potomci uspeti da speru ljagu koju je Radoslav bacio na svoju porodicu.
Izvor: Šajkača
