Другог јуна 1969. године у целој бившој Југославији није одиграна ниједна кошаркашка утакмица. Тог дана у саобраћајној несрећи живот је изгубио Радивој Кораћ Жућко, један од најбољих српских кошаркаша свих времена.
Погинуо је у Вогошћи, у близини Сарајева, док се враћао с једне пријатељске репрезентативне утакмице. Први пут се догодило да хиљаде и хиљаде људи формира километарски шпалир по изласку из Сарајева, а све да би испратило велику звезду. Био је и први спортиста који је сахрањен у Алеји великана, у Београду.
Жућко је рођен 5. новембра 1938. у Сомбору. Каријера му је почела са 16 година, када је дошао на први тренинг БСК, клуба који ће касније добити име ОКК Београд. За само годину дана прескочио је све узрасте и од јуниора постао сениор. Играјући за јуниоре ОКК-а, 1956. је на једној утакмици постигао 33 коша. Били су то сви поени које је постигао његов тим на тој утакмици. Тада је већ било јасно да ће постати један од најбољих кошгетер свих времена.
Његова биографија каже да је седам пута био први стрелац првенства Југославије, у десет сезона, колико је играо за ОКК Београд. Просечно је по утакмици давао 33,9 поена. За репрезентацију је одиграо 157 утакмица и постигао 3.153 поена. Учествовао је на четири Европска шампионата, а на три био најбољи стрелац. Био је најбољи стрелац и у Белгији и Италији, где је играо по одласку из ОКК-а. Када је са ОКК Београдом 1964. играо утакмицу Купа шампиона против Алвика из Стокхолма, постигао је 99 поена. Само поен мање од НБА рекорда Вилта Чембрлена, али треба напоменути да НБА утакмице трају дуже. Све су то Жућкови рекорди, који ће остати ненадмашни док год се кошарка буде играла по овоземаљским правилима.
Жућко је можда највише остао упамћен по специфичном извођењу слободних бацања, са две руке одоздо – „из бунара”. Док је играо у Белгији, био је гост у једном телевизијском шоу-програму. Питали су га колико може слободних бацања да погоди из сто покушаја. Он је рекао да би погодио између 70 и 80. Тада се померила завеса у студију и појавио се кош. Шутнуо је сто пута на кош, и сто пута погодио!
Кораћ је толико пунио кошеве противника, да су једном Французи снимали његову игру и слали снимке у ФИБА-у, како би доказали да се служи фауловима, што је наравно било одбијено.
Кораћ није био типичан спортиста. Ван терена је био обичан скроман момак који је свако вече волео да проведе с другарима из детињства, испод сата на почетку Кнез Михаилове улице. Шездесетих година, тај део улице су звали „Жућков ћошак”, што је пре пар година и “озваничено”.
Био је апсолвент електротехнике, волео је музику, књиге, посећивао чак и оперу. Са једног пута у Лондон, вратио се са плочом „Битлса”, за које нико до тада није чуо. „Битлсе” је Радио Београд први пут пустио у етар захваљујући баш Жућку.
За Кораћа су говорили да је један од најскромнијих врхунских спортиста. Када му је понуђен двособан стан и „фијат 1300″, чувени „тристаћ”, да пређе из ОКК Београда у Звезду, глатко је одбио.
Две године после његове смрти, ФИБА је на предлог генералног секретара, Енглеза Вилијема Џонса, одлучила да се оснује Куп Радивоја Кораћа, као треће најпрестижније европско такмичење (пандан Купу УЕФА у фудбалу), које је одржавано до 2002. године. Данас његово име носи српски национални куп. Када је основана ФИБА-ина „Кућа славних”, Жућко је био у првој постави која је примљена у ред бесмртних, а једна улица у Београду носи његово име.
За магазин Темпо 1968. године Иво Данеу и Радивој Кораћ дали су заједнички интервју, где су представљени као два највећа југословенска кошаркаша у историји. У глас су, како је писао Темпо, о својим наследницима рекли:
“Исувише рано су почели да се понашају као звезде. Међутим, до титуле великог играча тешко се стиже и потребно је много, много више жртава. Иако су тек изишли из “пелена”, већ су почели да размишљају како ће свој играчки таленат претворити у новац. То је чињеница која их може зауставити, и од њих, иначе веома даровитих младића, начинити ‘средњаке'”.
А Иво Данеу је на питање да ли види “новог Кораћа” одговорио:
“Не видим таквог играча. Кораћа нико неће стићи, чак му се неће ни приближити, а то је заиста за мене, који живим за кошарку, и који ћу увек с пажњом пратити њену будућност, наша тужна кошаркашка истина.”
А Владе Ђуровић, данашњи председник ОКК Београда, јављају медији, поднео је кривичну пријаву против Н.Н. лица, пошто су из клупске трофејне сале, у процесу пресељења, нестала два експоната – последње патике и дрес репрезентације у којем је играо Радивој Кораћ.
Текст преузет са портала Недељник
