Jedan od najinteresantnijih srpskih pesnika između dva rata: Predstavljamo vam njegovu pesmu “Jesen”

Rodio se kao Radojko Jovanović (16. avgust 1899 — 1. maj 1943) u selu Trbunju u Toplici. Poznat pod umetničkim imenom Rade Drainac bio je srpski pesnik, pri­po­ve­dač, ro­man­si­jer, ese­jist, no­vi­nar… predstavnik kosmopolitske struje u srpskoj poeziji između Prvog i Drugog svetskog rata. Stvarao je u vidu modernističnih težnji.

Školovao se u Francuskoj, a od 1926. i živeo je u Parizu gde je svirao violinu kao pratnja uz neme filmove. 1922. u Beogradu pokrenuo je i svoj časopis “Hipnos”, koja je bila kruna njegove novinarske karijere.

Usled bolesti, vratio se u Srbiju. Po mobilizaciji, učestvovao je u borbama oko Užica. Od 1942. boravio je u sanatorijumu kod Soko Banje, gde ga je povremeno posećivao Ivo Andrić. Sa tuberkulozom u poodmaklom stadijumu, vratio se u Beograd, u Državnu opštu bolnicu, gde je umro 1. maja 1943.

Kao siromah, sahranjen je o državnom trošku, na Novom groblju, uz recitaciju njegove pesme “Nirvana” od strane glumca Milivoja Živanovića.

Dra­i­nac spa­da me­đu naj­in­te­re­sant­ni­je po­ja­ve u srp­skoj knji­žev­nosti iz­me­đu dva svet­ska ra­ta. U njegovoj poeziji preovlađuju mo­ti­vi pla­ton­ske ero­ti­ke, pro­la­zno­sti i Bo­ga, mo­ti­vi sna, ko­smo­po­lit­sko­ga pu­to­va­nja, slo­ven­stva, pe­sni­ka i nje­go­vog stra­dal­nič­kog ži­vo­ta u ne­pe­snič­kom i ne­lju­bav­nom sve­tu…

Poput mnogih velikih pesnika bio je bez novca, govorili su da je proćerdao život, da je boem i skitnica. Životario je, govorio je da kada bi se poezija jela on bi bio najslavniji kuvar na svetu. Pisao je svuda, po kafanama, u kupeu voza kao za pisaćim stolom… Na tim mestima nastale su njegove zbirke pesama, ukupno 15 objavljenih.

Ovoga puta predstavljamo vam njegovu pesmu “Jesen”.

“Hteo bih sve da kažem kao da se rastajem sa svetom:
Mrzeo sam oca, voleo majku, ljubio jednu udatu ženu,
Predajem srce zrelome suncokretu
Što u tamnoj noći gubi svoju senu.

Sa moje stanice skoro će da krene voz;
Na ovoj zemlji, odista ima mnogo šarenih čuda,
Varljivih profeta, lažnih pesnika, prodanih duša.
Uhoda i luda:
Često i najokoreliji grešnik zaželi da sklopi oči
pod zemljom i travom.

Ja nisam mudrac sa istoka: još manje su moje reči nove:
Pevam kao što paščad laju…

Ne uzmite za zlo ove reči:
i sam sam život učinio lepšim nego što je bio,
Mene bi mogao samo kuršum za zlikovca da izleči,
Toliko sam se na zemlji razotkrio.

Toliko!
A već ako bi mi sudbina jednom bila milostiva,
Pa kad zaželi da skine moje životne skele,
Nek umrem u jedan suton kad jesen, inače dosadna
i siva,
liči na pečeno tele.”