Један од најинтересантнијих српских песника између два рата: Представљамо вам његову песму “Јесен”

Родио се као Радојко Јовановић (16. август 1899 — 1. мај 1943) у селу Трбуњу у Топлици. Познат под уметничким именом Раде Драинац био је српски песник, при­по­ве­дач, ро­ман­си­јер, есе­јист, но­ви­нар… представник космополитске струје у српској поезији између Првог и Другог светског рата. Стварао је у виду модернистичних тежњи.

Школовао се у Француској, а од 1926. и живeo je у Паризу где je свираo виолину као пратња уз неме филмове. 1922. у Београду покренуо је и свој часопис “Хипнос”, која је била круна његове новинарске каријере.

Услед болести, вратиo се у Србију. По мобилизацији, учествoвao je у борбама око Ужица. Од 1942. боравиo je у санаторијуму код Соко Бање, где га je повремено посећивao Иво Андрић. Са туберкулозом у поодмаклом стадијуму, вратиo се у Београд, у Државну општу болницу, где je умрo 1. маја 1943.

Као сиромах, сахрањен је о државном трошку, на Новом гробљу, уз рецитацију његове песме “Нирвана” од стране глумца Миливоја Живановића.

Дра­и­нац спа­да ме­ђу нај­ин­те­ре­сант­ни­је по­ја­ве у срп­ској књи­жев­ности из­ме­ђу два свет­ска ра­та. У његовој поезији преовлађују мо­ти­ви пла­тон­ске еро­ти­ке, про­ла­зно­сти и Бо­га, мо­ти­ви сна, ко­смо­по­лит­ско­га пу­то­ва­ња, сло­вен­ства, пе­сни­ка и ње­го­вог стра­дал­нич­ког жи­во­та у не­пе­снич­ком и не­љу­бав­ном све­ту…

Попут многих великих песника био је без новца, говорили су да је проћердао живот, да је боем и скитница. Животарио је, говорио је да када би се поезија јела он би био најславнији кувар на свету. Писао је свуда, по кафанама, у купеу воза као за писаћим столом… На тим местима настале су његове збирке песама, укупно 15 објављених.

Овога пута представљамо вам његову песму “Јесен”.

“Хтео бих све да кажем као да се растајем са светом:
Мрзео сам оца, волео мајку, љубио једну удату жену,
Предајем срце зреломе сунцокрету
Што у тамној ноћи губи своју сену.

Са моје станице скоро ће да крене воз;
На овој земљи, одиста има много шарених чуда,
Варљивих профета, лажних песника, проданих душа.
Ухода и луда:
Често и најокорелији грешник зажели да склопи очи
под земљом и травом.

Ја нисам мудрац са истока: још мање су моје речи нове:
Певам као што пашчад лају…

Не узмите за зло ове речи:
и сам сам живот учинио лепшим него што је био,
Мене би могао само куршум за зликовца да излечи,
Толико сам се на земљи разоткрио.

Толико!
А већ ако би ми судбина једном била милостива,
Па кад зажели да скине моје животне скеле,
Нек умрем у један сутон кад јесен, иначе досадна
и сива,
личи на печено теле.”