Када се Света Петка у 11. веку упокојила у граду у ком је и рођена, Епивату, била је сахрањена ван гробља.
Према предању исте ноћи су двоје људи, отмена и богата дама по имену Јефтимија и убоги надничар Георгије, сањали исти сан – да на обали мора почива тело Свете девојке. Сан су, свако за себе, испричали епископу. Тако су откривене нетакнуте мошти Свете Петке, а онда и похрањене су у цркви Светих апостола.
Почетком XII века крсташи са Запада заузели су и опљачкали Цариград и све што је хришћанима било свето су почели да преносе у папске земље. Бугарски цар Јован Други Асен, понудио је откуп Латинима. Године 1231. мошти Свете Петке донете су у престоно Трново и положене у Саборну цркву. Али 1393. године Турци су освојили Трново. Протерали су остарелог патријарха Јефтимија, првог писца житија Свете Петке, опљачкали цркву, а свете мошти избацили из кивота украшеног златом и драгим камењем и свукли са њих златоткану одору, пише Љиљана Хабјановић-Ђуровић за лист Политика.
Убрзо, залагањем видинског господара кнеза Страшимира, мошти су пренете у Видин. Но само три године касније Турци су и ту стигли, погубили су христољубивог кнеза, а благо из видинских ризница нашло се у Серу као лични ратни плен султана Бајазита. Ту су остале две године.
Године 1398. светињу су од султана Бајазита измолиле три знамените Српкиње – кнегиња Милица, деспотица Јефимија и Миличина кћер Оливера, која је за спас свог народа и Цркве пристала да оде у Бајазитов харем. Када је чуо шта му кнегиња тражи Бајазит се насмејао: “Зашто од других многе и велике цене достојних имања не молите, већ само сухе кости!”, питао је.
Кнегиња је, како каже предање, смерно и господски истрпела ту увреду и још му је понудила сва своја земна блага и имања у замену за свете мошти. Тако је Света Петка стигла у Крушевац, у дворску цркву Лазарицу. Како је касније записао Григорије Цамблах “сва слава Петкина узе се Бугарској и подари земљи српској”.
Када је кнегињин син деспот Стефан Лазаревић преселио престоницу из Крушевца у Београд понео је и светитељкине мошти. Похранио их је најпре у Успењску цркву Митрополије београдске, а потом у нову цркву Свете Петке, саграђену крај чудотворног извора под Београдском тврђавом.
Сто двадесет година касније Турци су, на челу са Сулејманом Величанственим, заузели и Београд. Те 1521. године су из опљачканог града однете су три светиње: чудотворна икона Пресвете Богородице, мошти царице Теофаније и мошти Свете Петке.
Мошти су положене у хранилницу часних моштију при Патријаршијској цркви Светога Георгија на Фанару. Али Цариград више није био нови Јерусалим, већ престоница Османског царства.
У XVII веку Цариградска патријаршија пала је у велике дугове због тешких дажбина које јој је наметнула турска власт. Тада је војвода Василије Лупул, господар Молдавије, понудио да огромним прилогом покрије дугове Патријаршије, а да за узврат за свој народ добије мошти Свете Петке. Године 1641. мошти су доспеле у Јаши и положене у раскошни храм Света три јерарха.
А онда је дошла 1888. година. Једне ноћи храм је захватио велики пожар. Запалио се свећњак крај светитељкиног одра и од њега се раширила ватра. Све је изгорело – покрови, балдахин, драперије. Спољашњи део кивота, начињен од сребра и злата, сасвим се истопио. Али унутрашњи део кивота, начињен од дрвета, тек је мало нагорео и то споља. А испод дрвеног поклопца лежале су мошти недодирнуте ватром. Нису се истопили чак ни печати од воска на њеној ризи.
После тога мошти су пренете у Саборну цркву посвећену Сретењу Господњем, где се и данас налазе. То је катедрална црква Митрополије Молдавије и Буковине и седиште митрополита. Подигнута је у XIX веку на темељу старе цркве из XV века. Има четири торња и види се из сваког дела града.
Извор: Део белешки са пута Љиљане Хабјановић Ђуровић
