Повод за избијање Првог српског устанка био је јањичарски режим наметнут у Београдском пашалуку и познати догађај Сеча кнезова, када су Турци поубијали готово све српске угледне грађане. Почетак устанка обележио је скуп народних првака, највише из Шумадије. Овај скуп се одржао у селу Орашац, 2. фебруара 1804. године према јулијанском, а 15. фебруара, према грегоријанском календару, на месту познатом као Марићевића јаруга.
Том приликом је за врховног војводу- вожда, изабран Ђорђе Петровић, познат као Карађорђе. Истог дана устаници су напали турске јединице широм крагујевачке нахије.
Српска устаничка војска се пре свега састојала од обичног народа, сељака. Око прве устаничке јединице коју су чиниле народне старешине и виђенији људи окупио се велики број хајдука, војника из Кочине крајине, а било је и много добровољаца из Аустрије.
Врло брзо је број устаника почео да расте. Хајдучке чете и сељачки одреди прерастали су у народну војску. Убрзо је свака нахија имала своју војску. Под главном командом вожда Карађорђа биле су велике војводе, које су имале команду над неколико нахија. Нахијским војскама су командовале бимбаше и буљубаше.
Војска се сама издржавала. Сваки од устаника је морао сам себи да обезбеди храну и одећу, а од оружја су користили шта су имали. Од ватреног орижја, до копаља, вила, кука и мотика.
Приликом прве устаничке битке која се одиграла 25. фебруара у селу Дрлупи, Карађорђе је са устаницима разбио Аганлијин одред и натерао их у бег.
Једна од најзначајнијих битака која је устанак начинила правом народном револуцијом, била је битка на Иванковцу. Српски устаници су се, том приликом, сукобили са царском војском која је бројала око 6000 људи. У тешким борбама од 18. до 20. августа 1805. године, српски устаници су одбили царску војску и натерали је у повлачење. Ова прва у низу великих победа, означила је отворени рат против султана.
После ове победе српских устаника, султан је почео да увиђа озбиљност ситуације, и желећи да поново успостави власт у пашалуку, започео је са припремом нових напада на Србију. Међутим у многим борбама акције турске војске су биле несинхронизоване, а велика пожртвованост устаника у биткама на Мишару и код Делиграда је учинила да Србија буде одбрањена.
Крајем 1806. године, Србији стиже помоћ од Русије.
Устанак је почео да се шири и ван Београдског пашалука на источну Србију, Босну и Новопазарски снаџак. Међутим, 1809. године, започели су порази устаника. Турска војска, предвођена Хуршид-пашом порзила је устанике у биткама на Чегру и код Делиграда, што је уздрмало самопоуздање српских устаника. Рушењу самопоуздања додатно је допринело колабање Русије да покрене веће операције.
Положај Русије у то време био је изузетно нестабилан у Европи. Због рата са Наполеоном, Русија је била приморана да са Турском потпише мир, чији је члан број 8 говорио да Порта има право да поново успостави своју власт у Русији. Овај мир је деловао поражавајуће на устанике у Србији, јер су остали без савезника.
Без муниције и опреме, потпуно сами, српски устаници нису више били у стању да бране Србију, па су Турци 7. октобра ушли у Београд.
Први српски устанак био је угушен, али и поред тога, он је представљао камен темељац за будућу слободу Србије.
Први српски устанак: Почетак српске борбе за ослобођење од Турака
