Povod za izbijanje Prvog srpskog ustanka bio je janjičarski režim nametnut u Beogradskom pašaluku i poznati događaj Seča knezova, kada su Turci poubijali gotovo sve srpske ugledne građane. Početak ustanka obeležio je skup narodnih prvaka, najviše iz Šumadije. Ovaj skup se održao u selu Orašac, 2. februara 1804. godine prema julijanskom, a 15. februara, prema gregorijanskom kalendaru, na mestu poznatom kao Marićevića jaruga.
Tom prilikom je za vrhovnog vojvodu- vožda, izabran Đorđe Petrović, poznat kao Karađorđe. Istog dana ustanici su napali turske jedinice širom kragujevačke nahije.
Srpska ustanička vojska se pre svega sastojala od običnog naroda, seljaka. Oko prve ustaničke jedinice koju su činile narodne starešine i viđeniji ljudi okupio se veliki broj hajduka, vojnika iz Kočine krajine, a bilo je i mnogo dobrovoljaca iz Austrije.
Vrlo brzo je broj ustanika počeo da raste. Hajdučke čete i seljački odredi prerastali su u narodnu vojsku. Ubrzo je svaka nahija imala svoju vojsku.
Pod glavnom komandom vožda Karađorđa bile su velike vojvode, koje su imale komandu nad nekoliko nahija. Nahijskim vojskama su komandovale bimbaše i buljubaše.
Vojska se sama izdržavala. Svaki od ustanika je morao sam sebi da obezbedi hranu i odeću, a od oružja su koristili šta su imali. Od vatrenog orižja, do kopalja, vila, kuka i motika.
Prilikom prve ustaničke bitke koja se odigrala 25. februara u selu Drlupi, Karađorđe je sa ustanicima razbio Aganlijin odred i naterao ih u beg.
Jedna od najznačajnijih bitaka koja je ustanak načinila pravom narodnom revolucijom, bila je bitka na Ivankovcu. Srpski ustanici su se, tom prilikom, sukobili sa carskom vojskom koja je brojala oko 6000 ljudi. U teškim borbama od 18. do 20. avgusta 1805. godine, srpski ustanici su odbili carsku vojsku i naterali je u povlačenje. Ova prva u nizu velikih pobeda, označila je otvoreni rat protiv sultana.
Posle ove pobede srpskih ustanika, sultan je počeo da uviđa ozbiljnost situacije, i želeći da ponovo uspostavi vlast u pašaluku, započeo je sa pripremom novih napada na Srbiju. Međutim u mnogim borbama akcije turske vojske su bile nesinhronizovane, a velika požrtvovanost ustanika u bitkama na Mišaru i kod Deligrada je učinila da Srbija bude odbranjena.
Krajem 1806. godine, Srbiji stiže pomoć od Rusije.
Ustanak je počeo da se širi i van Beogradskog pašaluka na istočnu Srbiju, Bosnu i Novopazarski snadžak. Međutim, 1809. godine, započeli su porazi ustanika. Turska vojska, predvođena Huršid-pašom porzila je ustanike u bitkama na Čegru i kod Deligrada, što je uzdrmalo samopouzdanje srpskih ustanika. Rušenju samopouzdanja dodatno je doprinelo kolabanje Rusije da pokrene veće operacije.
Položaj Rusije u to vreme bio je izuzetno nestabilan u Evropi. Zbog rata sa Napoleonom, Rusija je bila primorana da sa Turskom potpiše mir, čiji je član broj 8 govorio da Porta ima pravo da ponovo uspostavi svoju vlast u Rusiji. Ovaj mir je delovao poražavajuće na ustanike u Srbiji, jer su ostali bez saveznika.
Bez municije i opreme, potpuno sami, srpski ustanici nisu više bili u stanju da brane Srbiju, pa su Turci 7. oktobra ušli u Beograd.
Prvi srpski ustanak bio je ugušen, ali i pored toga, on je predstavljao kamen temeljac za buduću slobodu Srbije.
