Василије Васа Поповић, народни кнез од Другог српског устанка, био је најпоузданији и најважнији обавештајац књаза Милоша Обреновића Колико је књаз имао поверења у њега говори и чињеница да га је ословљавао са “брате”. Био је брат од ујака кнегиње Љубице Обреновић. Васа беше писмен човек, што је у Србији онога времена била реткост. Учесник збора у Такову на коме је, на Цвети 1815. године, донета одлука о подизању Другог устанка на Турке. Књаз Милош је, почетком 1819. године, за главног кнеза пожешке нахије поставио Васу Поповића, који је припадао малом броју људи који су добили титулу кнеза, а нису имали ратних заслуга.
Кнез Васа био је актер и креатор многобројних тајних шпијунских и дипломатских мисија, преносилац депеша и усмених порука о којима је смело да зна тек неколико најутицајнијих људи. Шефовао је групи изврсних српских ухода по другим земљама. Модерном терминологијом, био је књажев Џејмс Бонд, све до своје смрти 1832. године!
Његова улога, значај и заслуга за ослобођење Србије све до наших дана остали су велика тајна!
Историјска је то личност, којом се српска слободољубива јавност заиста може поносити, али о доприносу кнеза Васе, нажалост, јавно се мало зна. Истина о судбини и улози овог великана из магли историје изронила је тек пред двестоту годишњицу Другог српског устанка.
– У списковима првака Милошевог устанка из 1815. Васа Поповић се најпре помиње као писар господара Јована Обреновића. Затим постаје један од тројице Милошевих тајних саветника. За кнеза Пожешке нахије, са седиштем у Чачку, која је сезала све до Трстеника, изабран је 1819. Уз ту функцију обављао је најповерљивије дужности у корист остварења коначног циља, српске самосталности. Сам устанак је, гледан у војном смислу, трајао свега неколико месеци. Његов наставак биле су дуге, мукотрпне дипломатске борбе, преговори и договори најпре са турским Марашли-пашом па надаље, све до делатника и емисара тадашњих велесила. Књазу су за све то били потребни најспособнији и најоданији људи, а они су уз ту дипломатску и обавештајну делатност у његово име на унутрашње политичком плану истовремено представљали и вршили судску и војну власт – објашњава за “Новости” историчар Александар Марушић, кустос Музеја рудничко-таковског краја у Горњем Милановцу.
Зашто данас немамо јасно сачуван Васин лик?
– На чувеној слици „Таковски устанак“ насталој 1895. аутор Паја Јовановић приказује и лик Васе Поповића, али се, нажалост, не разазнаје који је то лик – вели кустос Марушић. За разлику од других личности, Васиних портрета нема вероватно због његове тајновите историјске улоге.
У народном предању је остало запамћено да је кнез Васа био наочит, стасит човек, те да га је књаз ословљавао са „брате“, што је био још један доказ њихове присности и поверења. Ипак, штури пожутели записи сведоче, да је у њиховим међусобним односима, једнако као и у њиховим животима уопште било и успона и падова, али је кнез Васа поверену државничку мисију, строго инкогнито, ипак успео остварити до краја.
– О односима књаза и Поповића остало је сачуваних Поповићевих писама, у којима он наглашава и ово: „Службовао сам и код једног и код другог Обреновића, добро знам какви су они људи“. Народ је врло поштовао и ценио кнеза Поповића, јер се за разлику од многих великодостојника уопште није понашао као велможа, аутократ. Био је правдољубив, иако је живот тада био врло комплексан, као и његова функција у народу, ненавиклом на ред. Народ је тиштала осионост многих Милошевих повереника, који су тежили да приграбе што више личне власти, док се Поповић здушно бавио и сиротињским мукама, у смислу нашег времена хуманитарним радом. Праведно би пресуђивао у свим споровима. Као човек и (из)вршилац власти, одскакао је од обичаја и праксе свог доба, био је далеко испред њих! У записима стоји да се управо његовим радом стање у појединим крајевима по обичан народ битно побољшавало – наставља Марушић.
Судбина је ипак одредила, да се кнез Васа обрео у вртлозима закулисне међународне политике и шпијунаже свог доба. Виђенији Срби тада су, углавном, били туркофили или аустрофили. Насупот њима, кнез Васа Поповић се афирмативније изјашњавао према Русији, мада је и у том свом државничком ставу био прилично резервисан.
Каоврхунски обавештајац са урођеним даром, био је стваралац и шеф једнако тајне мреже способних ухода, које је слао по околним крајевима и земљама: од Скадра, тада веома важног Травника, до Стамбола, Беча, Молдавије, Русије… Врсни агенти, да их тако зовемо, били су из разних бранши: трговци, „путници“, сасвим обични али промућурни људи, чак и свештеници…
Кад је сложена ситуација то захтевала, Васа је сам, по договору са књазом, предузимао најтајније и најопасније мисије. У српску историју је, тако, довитљиво ушао са шпијунским реквизитом, врло необичним, којег поменути музеј чува као важан експонат у свом одељењу у Такову. Са само наизглед обичним штапом за поштапање, какав и данас носе стари људи.
У питању је дводелни штап, који се очас посла рашрафи и постаје убојито оружје, јер је у његов горњи, кукасти део, у дршку, уграђен бодеж са две оштрице. Доњи део је у ствари уски цилиндар у којем је кнез Васа носио поверљиве депеше, поруке, писма, документе, можда и новац… Штап се лако рашрафљује кад се одврне метални прстен, који спаја оба та дела.
Ово Васино корисно шпијунско и одбрамбено помагало није украшено дуборезима или орнаментима. Само зато, да би и сумњичавом оку искусних иностраних, нарочито турских шпијунских противника деловало као најобичније, неугледно поштапало, а они нису ни слутили да овај „припрости“ Србин, сељачког порекла и душе, тим штапом, у ствари, испуњава своје невидљиве обавештајне, најтајније државничке налоге!
Кнез Васа је био пријатељ и Вука Караџића, са којим се упознао у селу Горња Црнућа, које је једно време било престоница Милошеве Србије, где још стоји Милошев конак. Са Вуком је повезивао гусларе и народне певаче, казивао му епске песме, о чему сведочи сам Вук, записом: „Од честитог господара Васе Поповића добио сам 20 песама“.
Васа Поповић је умро 17. јануара 1832. године у Београду. У вези са његовом смрћу остали су нерасветљени неки моменти и неодагнате сумње. Милан Ђ. Милићевић је у свом “Поменику” забележио да је господар Васа Поповић, кренувши на пут из Чачка за Београд, још у свом дворишту, закачио главом за конопац за сушење рубља, добио на челу малу рану, која се у путу позледила па чим дође у Београд, легне у постељу, натури се на њега црвени ветар, од кога и умре. Васа Поповић је био сахрањен у порти београдске цркве, али су му, касније, посмртни остаци пренети у Брезну и сахрањени код тамошње цркве, чији је ктитор био.
Насупрот таквој смрти господара Васе Поповића Вук Караџић на једном месту (Коментар к писму писаном Милошу Обреновићу 12. априла 1832.) за смрт господара Васе отворено окривљује књаза Милоша.
Новости
