Готово непознат домаћи неми филм “Грешница без греха”, режисера и сценаристе Косте Новаковића, важи за први еротски филм икада направљен у Србији.
Сниман је од 1928. године, а премијерно приказан у београдској “Касини” 12. априла 1930. године. Његов аутор, пореклом Чачанин, један је од најзначајнијих пионира филма у Србији који су деловали између Првог и Другог светског рата.
Грешница без греха је други његов филм, поред Краља Чарлстона, у ком је решио да сними и слободније сцене, које због аутоцензуре нису ушле у финалну верзију.
Чувена српска глумица, једна од најбољих и највећих уметница нашег театра, Жанка Стокић (1884-1947), први и једини пут на филму појавила се управо у Грешници без греха. У епизодној улози станодавке бравурозно је остварила лик зреле жене која дискретно покушава да заведе студента, свог подстанара.
Грешница без греха је једноставна мелодрамска прича о девојци Љубици и њеном веренику Николи који живе у идиличном амбијенту српског села. Никола одлази на студије у Београд, а собу налази код станодавке – Жанке Стокић.
Убрзо за њим на школовање, по наговору сеоског учитеља, у престоницу одлази и Љубица. У граду пуном изазова Љубица упознаје хохштаплера Лајоша који изиграва симпатичног и галантног каваљера. Он једне вечери долази аутомобилом по Љубицу, изводи је у градски живот, доводи у вилу у коју је, у ствари, провалио и ту насрће на девојачку част. Љубица ипак успева да телефоном позове полицију која стиже на време да спасе девојку од насилника. Полиција хапси Лајоша, за кога се испоставља да је окорели криминалац за којим се трага. Али, уз Лајоша, полиција приводи и Љубицу под сумњом да је његова саучесница.
Наивна сеоска девојка проводи ноћ у затвору, окружена похапшеним “дамама са тротоара”. Љубицу пуштају из затвора, пошто је утврђено да је недужна и да нема везе са криминалцима. Она, под теретом гриже савести, зато што је била на рубу опасности да постане грешница, одлази до обале реке и покушава да се убије, скачући у воду.
Али, ту се нашао њен вереник Никола који је трагао за њом и који је у последњем тренутку спасава, тако да љубав на крају тријумфује. Љубица и Никола се враћају у село и венчавају се уз благослов њених родитеља.
Главну женску улогу Коста Новаковић је поверио београдској балерини Соњи Станисављевић (1908-1988), вереника Николу је играо глумац-аматер Илија Драгић, негативца Лајоша познати тадашњи и каснији позоришни (и филмски) глумац Виктор-Вики Старчић (1901-1980), а Љубичине родитеље позоришни глумци Перса Павловић (1865-1944) и Никола Гошић (1885-1934).
Филм је одлично прихваћен од гледалаца и филмске критике. Тадашња штампа овај филм коментарисала је као “најзад један успели домаћи филм са нашим глумцима”, одато је признање упорном господину Новаковићу, јер је ово доказ да се и у Србији могу снимати наши филмови итд.
Слична причу са еротским филмом наставио је Михајло Ал. Поповић снимајући дело „Са вером у Бога“ (1931). Убедљиво највећа међуратна еротска звезда са наших простора била је Ида Кравања, познатија као Ита Рина коју је прославио филм чешког редитеља Густава Махатија „Еротикон“ (1929), у коме је глумила удату жену која се подаје заводнику.
Руку под руку с еротиком, ишла је и порнографија, а Срби у том погледу нису заостајали за светом. У Музеју југословенске кинотеке сачуван је наш први етно порнић снимљен пре Другог св. рата који се у свету приказивао под насловом „Бугарин“, иако је реч о српској продукцији. Но, више о овоме имаћете прилику да прочитате у неком од наших наредних текстова.
Погледајте први српски еротски филм и пренесите нам ваше утиске. Имајте у виду да се са приказивањем еротике у том добу тек почело, те да се она ипак не може мерити са данашњим слободним сценама које често превазилазе границе “пристојне, фине” еротике.
Извор: novifilmograf.com
Аутор: К. М.
ОПАНАК
