Први српски буквар инока Саве, јеромонаха у манастиру Дечани, штампан је 1597. у штампарији Ђулијано Рампацети, у Венецији. Бурна времена, брзо су буквар бацила у заборав, па за њега није знао ни Вук Караџић. Док су се учили писмености из туђих књига, Срби нису знали да скоро три века имају сопствену књигу по којој се могло учити српско читање и писање.
Овај буквар је настао у доба када је мало која европска земља располагала сопственим училима, писменима или азбучницима. Посебан је и због тог што је у њему први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Осмишљен је тако да је на првој страни била штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, па имена свих слова.
За буквар се сазнало случајно. Најпре је 1893. руски конзул у Скадру -Крилов прво издање штампано у Венецији (20. маја 1597) поклонио новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу, а касније је (1921) друго издање штампано 25. маја 1597. у Дубровнику, где је био на пропутовању, купио инжењер Милорад Димитријевић из Београда.
Прво издање (на само два листа) од којег је остао само препис изгорело је у бомбардовању Београда (и Народне библиотеке) 6. априла 1941, а друго, на четири листа, пуком срећом је сачувано.
Током 1903. Љуба Стојановић је, приређујући Каталог Народне библиотеке Србије, уврстио Први српски буквар Инока Саве у дела српске писмености. Пре двадесетак година Михаило Блечић, Стјепан Филеки и Оливера Стојадиновић приредили су репринт овог буквара на основу другог издања које је сачувано.
Вуков Први српски буквар написан је 1827. Он свакако остаје први наш буквар, али тек након реформе језика.
Ово је био први српски буквар: Књига за коју није знао ни Вук С. Караџић
