Na mestu gde se nekada nalazila prva srpska država, koju je podigao Stefan Nemanja, danas nema ničeg. Retko ko, širom Srbije, da je čuo za Deževu i Miščiće, a upravo u ovoj dolini bili su prvi dvori Stefana Nemanje. Tu su se i rodili i rasli budući srpski kraljevi Stefan Prvovenčani, Radoslav, Vladislav, Uroš, Dragutin i Milutin, a u zaseoku Miščići, nedaleko od Petrove crkve i Đurđevih stupova, rođen je i prvi srpski prosvetitelj, Sveti Sava.
Budući da u Deževi nema apsolutno nijednog obeležja o slavnoj srpskoj istoriji koja je započeta na ovim prostorima, meštani sa razlogom postavljaju pitanja zašto su Savina rodna kuća i Nemanjina saborna crkva u korovu.
Na mestu gde je svaki kamen istorija ništa se ne istražuje, a niko ga i ne posećuje.
“Srbija ne može biti ozbiljna država dok se stidi svoje istorije, poslednji je trenutak da obnovimo svoje duše i svoje zadužbine. Rodno selo Svetoga Save i cela Deževska dolina treba da budu mesto srpskog hodočašća i srpskog okupljanja i saborovanja, mesto kojim će se cela Srbija ponositi”, ističe meštanin Želimir Novaković, vidno ogorčen zbog zapostavljanja postojbina i slavne srpske prošosti.
Da ipak ne bude sve prepušteno slučaju i zaboravu, pobrinuli su se vernici iz Deževskog kraja. Pre tri godine oni su odlučili da u centru Deževe, blizu ostataka Nemanjine Saborne crkve, podignu Hram Svetome Savi. Vladika Teodosije blagoslovio je ovu ideju, a novčana pomoć je stigla od Eparhije raško-prizrenske, ali i od mnogih vernika iz Švajcarske, Nemačke, Austrije, Australije…
Posao je, kako kažu, stigao do polovine. Brzina izgradnje zavisi od novca koji imaju, ali meštani se ne predaju. Planirano je da hram bude visok 15 metara, a do ove zime procenjuju da će stići do devetog metra. Već idućeg leta trebalo bi da ukrove svetinju.
Paroh deževski Ivan Jeremić smatra da će hram osvežiti i preporoditi Deževsku dolinu.
Zanimljiva je i legenda o tome kako je selo Miščić, rodno selo Svetoga Save, dobilo ime. Naime, po povratku iz Studenice, Stefana Nemanju je ispred dvora u Deževi, sačekala vlastela, a njegova supruga je u naručjiu nosila njihovog trećeg sina- Rastka. Prihvativši sina prvi put na ruke, Nemanja je šapnuo: “Miščiću moj, mišče moje”, pa je selo zato i nazvano Miščići.
