Епска песма која се сматра првом на овим просторима, није у спевана у десетерцу, јер тад није постојао овакав стих у јуначким песмама. Постојале су бугарштице које су се певале натпевавањем, без пратње музичког инструмента, тзв. „српским начином“. Припадале су обичном, простом народу, необразованом.
Дакле, прва српска епска песма је тзв. бугарштица Орао се вијаше, о деспоту Ђурђу Бранковићу и Сибињанин – Јанку, из XВ века. Од свих епских песама усменог постања, она је међу Србима и Хрватима апсолутно најраније записана. Остале српске епске песме записане су тек шест деценија касније.
Историјски догађај о коме пева јесте тамновање угарског владара Сибињанин – Јанка (Јанка Хуњадија, капетана Београда средином 15. века и оца Матије Корвина) у Смедереву, после његовог страховитог страдања на Косову од 17. до 19. октобра 1448. Хуњадијева војска била је малобројна и рђаво опремљена, те је њен пораз против Турака био неминован. Деспот Ђурађ није желео да се придружи таквој војсци и учествује у том Хуњадијевом подухвату, јер је знао крајњи исход. Из освете што се Деспот није придружио ратници Сибињанин – Јанка су, одлазећи на Косово, немилосрдно пљачкали српску земљу. Деспот Стефан ухапсио је и притворио у тамницу Сибињанин – Јанка, како би приморао Угарску да надокнади учињену штету Србији. Угарски списи сведоче да се тада према утамниченом Јанку поступало с поштовањем и да је брзо пуштен, већ о Божићу 1448.
Радња песме: Војвода Јанко, из тамнице у којој чами, дозива орла који се вије над Смедеревом и заклиње га да пође смедеревској господи; нека се за њега моле славноме деспоту Ђурђу да га отпусти из тамнице, па ако му у томе Бог помогне и славни деспот ослободи, обећава да ће орла нахранити црвеном турском крви и белим витешким телом.
Како је забележена и где је настала?
Постојбина јој је Смедерево. Није извођена, нити забележена од стране неког нашег гуслара, већ ју је записао један скромни италијански песник, Рођери де Пачиенца. Изведена је од стране “некаквих Словена” на двору једног барона, у градићу Ђоја дел Коле, у циљу забаве напуљској краљици Изабели дел Балцо. Радња се дешава 1. јуна 1497. Словени су пред краљицом извели свој плес, пили и громким гласом певали песму.
Записивач ове песме чак је и именом и презименом побројао све који су том приликом учествовали као забављачи пред краљицом, па се тако помињу наша стара имена: Ратко, Милица, Вучета, Стана, Вукашин, Рашко, Ружа, Вук…
Одакле ови Словени у градићу Ђоја дел Коле – у XВ веку у њему је постојала словенска колонија, као што су је онда имали и други италијански градови. Колоније су биле сачињене од свих Словена из Србије, Босне, Херцеговине и са Приморја који су бежали пред турским завојевачем. Ову песму морали су из своје постојбине, Смедерева, донети управо Срби.
А, да није било овог скромног италијанског песника да је отргне од заборава, данас не бисмо тачно знали колико далеко у прошлост сеже настанак наших јуначких песама.
Упознајте се са првом српском епском песмом:
“Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиди мало ниже
да с тобоме проговору: Богом те брата јимају
пођи до смедеревске [господе] да с’ моле
славному деспоту да м’ отпусти из тамнице смедеревске;
и ако му Бог поможе и славни деспот пусти
из смедеревске тамнице, ја те ћу напитати
чрвене крвце туречке, белога тела витешкога.”
ОПАНАК
