Прво пиво производили су древни Египћани и народи у Месопотамији, а данас готово да нема дела света где овај напитак није најпопуларније пиће.
Прва пивара у Србији настала је 1722. године у Панчеву и представља најстарију пивницу на Балкану. Њен власник био је Абрахам Кепиш, Јеврејин из Пожуна. У аустро-турском рату 1737. године пивара је тешко оштећена, али је наставила с радом и имала капацитет од 3.300 кофа пива. Средином 19. века пивару је купила породица Вајферт. Ова породица остаје већински власник пиваре све до краја Другог светског рата, повећавајући капацитет на 40.000 хектолитара пива годишње, и то за оно време најсавременијом технологијом производње. Зграда старе пиваре, која је од 1948. године проглашена за споменик културе, а 1991. за културно добро великог значаја, страдала је у пожару пре пет година.
У Београду је пиво 1839. године почео да производи Чех Вајнхапал, млинарски стручњак из Сремске Митровице, који је претходно добио дозволу од кнеза Милоша да отвори малу радионицу за варење пива. Капацитет био је скроман, све се радило ручно, па је она због тога називана и ручном пиваром.
Две године касније, у београдском предграђу Сава-махала отворена је нова, модернија и технички знатно боље опремљена пивара, чији је власник била кнегиња Љубица, а управитељ познати земунски пивар Константин Хадија. Иако је ова, популарно названа Кнежева пивара, конкуренцијом тешко погодила Вајнхапалову, кнез Милош је покушао да за своју пивару обезбеди монопол на следећих 15 година, али му то није дозволио Државни савет, објашњењем да би се тиме нанела штета Вајнхапеловој пивари. Штета је, међутим, већ нанета, посао је стагнирао, тако да је Чех већ крајем четрдесетих година 19. века морао да затвори пивару.
Опрему од Вајнхапала преузео је Филип Ђорђевић, који је 1850. године подигао малу пивару у доњем делу Цетињске улице где је наставио с производњом пива. Техничка производња Ђорђевићеве пиваре заснована је такође на ручном раду, а због невеликог капацитета називана је Мала пивара, док је Кнежева прекрштена у Велику.
Иницијативом групе имућних београдских трговаца, 1871. године основано је у Београду Прво српско пиварско акционарско друштво, с капиталом од 50.000 дуката царских. Највећи акционари овог друштва били су Илија Милосављевић Коларац, Јаков Бајлони, Јован Панђела, Велимир Протић, а Филип Ђорђевић је унео своју Малу пивару као свој акционарски удео. Један део капитала Друштва искоришћен је за обнову уређаја и набавку боље опреме, али је производња и даље обављана ручно, па стога није било већих резултата.
Обновљена Ђорђевићева пивара почела је са радом 15. јануара 1872. У првој години рада скувано је свега 177 казана пива. Чиста добит пиваре за 1874. годину била је мала, 35.063 гроша чаршијских, па су акционари одлучили да пивару дају у закуп Јовану Врабецу на период од три године. Ни овај пословни потез акционара није донео бољитак, Друштво се нашло пред стечајем, па је пивара 5. октобра 1880. године продата фирми “Игњат Бајлони и синови”.
Модернизација
Увођењем прве парне машине, Бајлони је модернизовао до тада скупу и неконкурентну ручну производњу пива. Стари казани замењени су новим уређајима у којима се пиво кувало на пари, а уместо дрвених каца уграђене су бетонске цистерне за одлежавање, па се тако пиво хладило системом цеви, а не ледом. Старе ниске подруме заменили су пространији, слад се производио у великим проветреним просторијама, а уместо ручног превртања јечма уведена је механичка обрада.
Бајлонијева пивара производила је црно пиво јачине 16, а светло 14 степени, по чему је било слично познатом плзенском пиву. На великој Светској изложби у Паризу 1900. године пивара је добила другу награду за квалитет. Занимљив је податак да је велики српски књижевник Бора Станковић од 1906. до 1913. године радио као контролор државне трошарине у Бајлонијевој пивари.
Ипак, рачуна се да је права индустријска производња пива почела 1872. године, када је панчевачки индустријалац Ђорђе Вајферт, за кога се каже да је пореклом Немац а душом Србин, изградио савремену и модерну пивару на брду ван града званом Смутековац, касније Мостар. Пре него што се упустио у градњу нове пиваре, закупио је Кнежеву пивару која је због нерентабилности затворена 1871. године.
И све дотадашње пиваре у Београду и у Србији (Јагодинска 1852, Чачанска 1852, Алексиначка 1865, Ваљевска 1870) биле су мануелне и са мањим капацитетима, тако да је нова Вајфертова пивара, веома модерна за своје време, имала велики значај за развој индустријског пиварства у Србији. За то не треба већи доказ од златне медаље за квалитет пива на Светској изложби у Паризу 1889. и 1900. године, онда када је Бајлонијева пивара освојила друго место.
– После Другог светског рата Вајфертова пивара национализована је под називом “7. јули” – прича Радмила Лазаревић, директор маркетинга БИП-а.
Фердинанд Крен, родом из Руме, Оснивач пиваре у Чачку, је 1850. године отпочео производњу пива у малим казанима, али првенствено за своје потребе, касније и за продају. Године 1885, када је Крен из иностранства добавио прву парну машину и када је сазидао грађевине за пивару и млин, почела је знатно већа производња пива за ширу потрошњу. Након што се Кренов син Стеван вратио са школовања следеће године, пивара је већ била модернизована уградњом парне машине, па је променила име у „Парна пивара Фердинанда Крена и сина“. Од 1921. године послује под називом „Пивара Крен и Станковић“, а од 1922. обновљен је рад пиваре под именом „Парна пивара Крен и Станковић“. Данас је ова пивара припојена БИП-у и ради као самостални погон у Чачку.
Блиц
