Мистерија златног прстена краљице Теодоре, мајке цара Душана, траје готово цео век, откад је ископан у манастиру Бањска крај Звечана. Изузетни примерак немањићког накита заобишла су безбројна турска пустошења током 800 година док је почивао у тмини краљевске гробнице, а игром судбине поново је заблистао на светлу дана 1915. усред пакла Првог светског рата.
Нажалост магични Теодорин прстен, један од најлепших споменика српске средњовековне уметности и занатства и данас почива у тами. Додуше, не у гробу, већ у депоу београдског Народног музеја који је затворен пре више од десет година. Стручњаци наглашавају да је овај комад накита изузетан примерак средњовековног златарства, које је цветало у Новом брду и Трепчи, али да није обичан украс. То су већ на први поглед схватили и трагачи за Милутиновим благом, који су га пронашли у старом гробу у припрати манастирске цркве. Кад су видели двоглавог орла на глави прстена закључили су да је реч о гробу високог велможе, а кад су откопали карличну кост схватили су да је реч о жени. Синуло им је да су ту пронашли гроб краљице Теодоре, а прстен је одмах однет регенту Александру, који је по свему судећи присуствовао ископавању.
У Народном музеју истичу да је веома мало сачуваних златних прстенова високог ранга у Србији и да Теодорин нема премца. Његова вредност, у време кад је направљен, одговарала је вредности двогодишњег пореза који је плаћало сеоско домаћинство. Посебан значај прстену даје хералдички симбол двоглавог орла и јединствена урезана формула „Кто га носи помози му Бог“. Тај заштитни натпис истовремено га чини и хришћанским и магијским, а додатну моћ му дају вукови изгравирани на карикама. Овакво прстење смели су да кују само посебни мајстори ковачи.
У средњовековној Србији која је описивана као земља злата било је много драгоценог накита, али прстен као Теодорин није могао свако да носи. Источноримског двоглавог орла имао је право да користи само онај ко је у роду с царском породицом. Немањићи су били први међу балканским владарима који су се ородили с царском кућом Палеолога и добили право да користе симбол империјалног двоглавог орла „који закриљује и исток и запад“. Ни заштитни натписи нису ретки на прстеновима, али обично се односе на конкретну особу, док Теодорин прстен има магичну формулу која се, бар на први поглед, односи на било ког носиоца. Зато га је краљ Александар Карађорђевић као амајлију носио на златном ланцу за сат, што су забележили његови савременици.
Забележено је и то да је краљ Александар једно време прстен носио на руци, а потом као привезак на ланцу за сат, сматрао га је амајлијом, међутим, када су и до њега стигле приче да је реч о светињи и да је, чим је одвојен од особе за коју је специјално кован, прстен уклет и да доноси несрећу, краљ је пожурио да га се што пре отараси, па га је поклонио свом пријатељу, тадашњем адвокату Благоју Барловцу који се такође бојао проклетства, па је Теодорин прстен 1926. године у тајности предао Народном музеју у Београду, где се и данас чува. Да ли је овај комад накита био кобан за краља нико не зна, међутим, после Александрове трагичне погибије у Марсељу сумње су постале још веће. И адвокат Барловац је преминуо непосредно након што је прстен предао Народном музеју. Легендама о прстену придружила се и она да не сме да га носи рука недостојна Немањића.
Са руке краљице Теодоре скинут је још један, мање вредан, сребрни прстен који је, како се претпоставља, мистериозно завршио у колекцији једне моћне београдске породице, а потом је прошверцован у иностранство и данас је у власништву једне богате српске породице. Не зна се колико је плаћен и да ли је и он власницима доносио несрећу.
Извор: Опанак/Медији
