Živela davno jedna zla žena. I umrla je. I nije ostalo posle nje nijednog dobrog dela. Zgrabili je đavoli i bacili je u ognjeno jezero.
A njen anđeo čuvar stoji i misli:
“Kada bih samo mogao da se setim jednog njenog dobrog dela i kažem ga Bogu!”
Setio se i rekao je Bogu:
“Ona je u bašti glavicu luka iščupala i udelila je prosjakinji.”
A Bog mu odgovara:
“Uzmi tu glavicu luka i pruži joj u jezero, neka se uhvati za nju i drži, pa ako uspeš da je izvučeš iz jezera neka ide u raj, a ako se luk prekine, onda neka ostane žena tamo gde je i sada.”
Potrči anđeo ka ženi i pruži joj luk:
“Na, ženo, hvataj i drži se!”
I počeo ju je pažljivo vući i već je bio gotovo svu izvukao, ali ostali grešnici u jezeru, kada su videli da nju vuku napolje, počeli su se hvatati za nju, da bi i njih zajedno sa njom izvukli.
A ta žena, pošto je bila zla i opaka, počela ih je nogama ritati:
“Moja je glavica luka, ne vaša!”
I tek što je izgovorila, luk se prekinuo.
I žena pade u jezero i gori tamo do današnjih dana.
Priča iz knjige Braća Karamazovi, Fjodora Mihajloviča Dostojevskog
