Na oko 30 kilometara od Bajine Bašte, prema Valjevu kod Debelog brda, nalazi se selo Zarožje. Jeza i strah još uvek žive u ovom planinskom mestu, iako se Sava, kako tvrde meštani, pojavio poslednji put pre pedesetak godina. Mnogi ni danas ne smeju da prođu pored vodenice u kojoj je najpoznatiji srpski vampir ubijao mlinare. Bez belog luka i glogovog koca tuda prolaze, kako kažu, samo najhrabriji. Noću se čak ni oni ne usuđuju.
Čuvena vodenica najpoznatijeg srpskog vampira na reci Rogačici sada je prilično oronula. Zavučena u mračnoj zaroškoj guduri, izgleda zastrašujuće. Krov se urušio pre dve godine, a o njenoj obnovi sa strepnjom pričaju meštani, jer strahuju da bi Sava sada mogao da pronađe drugi dom i useli se u nečiju kuću. Mesto na kome se vodenica nalazi stvarno je sablasno. Brza i krivudava reka Rogačica neprekidno huči, a čak i sunčanim danima, kod vodenice jedva da ima svetlosti.
Naš čuveni pisac Milovan Glišić, pozabavio se likom ovog vampira u svojoj pripoveci
Da li je sve ovo u vezi sa čuvenim srpskim vampirom samo umišljanje preplašenog naroda i puka legenda, nije nikad precizno dokazano. No jedina zabeležena priča o ovom vampiru nalazi se u čuvenoj pripoveci Milovana Glišića “Posle devedeset godina”.
To je ni manje ni više priča o zabranjenoj ljubavi dvoje mladih, gde je Sava samo motiv kojim će se dokazati hrabrost budućeg mladoženje. Jedan Strahinja iz sela Ovčina (pored Zarožja) bio je zaljubljen u mladu Radojku, kćer ovčinskog kmeta Živana. Kmet je bio preke naravi i nije želeo kćer da da za sirotana. Strahinja zbog nesrećne ljubavi odluči da ode iz sela i krene prema Zarožju. Tako je sreo svog prijatelja, zaroškog kmeta, gde je čuo priču o Savi Savanoviću koji davi svakog ko se usudi da bude vodeničar u njihovom selu. Zarožjani više nisu mogli naći nikoga ko bi im mleo žito, ali se Strahinja sam ponudi da posao vodeničara dobije baš on. Uzalud ga je kmet odvraćao, no, Strahinji ionako bi svejedno zbog vlastite ljubavne muke.
Došla je noć i Strahinja ostade prvi put da prenoći u vodenici .
Naložio je vatru, pred vatru položio neku veliku kladu da liči na čoveka i pod nju panj, pa to pokrio da izgleda kao da neko spava. Sakrio se u potkrovlje, uzeo obe puške koje je napunio čelikom i nekim turskim novcem marjašom, koji je mogao da ubije svaku utvaru. Oko ponoći u vodenicu je ušao povisok čovek crvenog lica; preturio preko ramena krpu platna koja mu se spustila do peta, opipao brašno i kada je ugledao kladu krenu gajtanom na nju te poče da viče “evo meni dobro večere”.
Međutim, ubrzo shvata da je prevaren, i tada izgovara čuvenu rečenicu u kojoj sam razotkriv ko je on: “Ej, Savo Savanoviću, devedeset godina vampiruješ, i ne osta nikad bez večere do danas”. Mladić sa tavana tad poteže obe puške i stade pucati, a vampir pobeže.
Prema priči, meštani se ujutro okupiše oko vodenice da vide da li je Strahinja preživeo i kada su ga ugledali začude se. Mladić im je rekao sve što je sinoć čuo i video. Odmah su krenuli u potragu za grobom Save Savanovića. Otišli su kod najstarije babe Mirjane, u susednoj Ovčini. Nakon mukotrpnog razgovora sa ogluvelom babom, saznali su da je taj Sava bio naopak neki čovek i da je sahranjen u Krivoj jaruzi ispod “račvastog bresta”. Premda je bilo mnogo takvih jaruga i račvastih brestova, dugo im je trabalo da traže. Najpre su pripremili sve što im treba da ubijanje vampira – voda adžijazma tj. osvećena bogojavljenska vodica, kolac od crnog gloga i jedan vrani konj bez belega, još nepočišćenog. Ponesoše budake i motike, i seoski pop pođe sa njima.
Nakon duge potrage našli su grob i u njemu Savu kao da su ga juče tu sahranili. Preturio nogu preko noge, ruke pružio pored sebe, naduven i crven u licu kao krv, jedno mu oko otvoreno, a na grudima dve zarasle rane od puške. Probodoše ga glogovim kocem posred trbuha, ali nisu uspeli svetom vodom da ga poliju po ustima, već negde po licu. Iz njegovog tela tad izlete leptirica. Pop očita molitvu te ga zakopaše, a grob zatrpaše glogovim trnjem i kamenjem.
Tada nastade veliko slavlje u Zarožju, koje se pretvori u svadbeno, kad ukradoše mladu Radojku iz susedne Ovčine i udadoše je za Strahinju.
Zarožani ubrzo nađoše novog vodeničara, koji je radio i živeo dugo, dugo, živ i zdrav. I dan danas starci i babe pričaju o ovom događaju i kunu se da je sve tako bilo kao u priči.
A da li je sve ovo samo priča? Nemojte se iznenaditi kad ovo pročitate – Sava Savanović je zaista postojao a evo i čime se bavio pre povampirenja!
Mnogi veruju da je Savin lik izmišljen nakon što je Glišić objavio pripovetku “Posle devedeset godina”, kao i da je priča o njemu zaživela posle prvog srpskog horor filma “Leptirica” (1973) reditelja Đorđa Kadijevića. Međutim, stari Zarožjani tvrde da su im o Savi pričali njihovi dedovi, koji su živeli mnogo pre pripovetke, ali i filma.
Međutim, Sava Savanović je postojao. Živeo je sam. Nije imao roda ni poroda. Kupovao je stoku i kasnije je preprodavao, bio je trgovac. Kada je odustao od toga, i pojavila se konkurencija, prihvatio je da bude pomeljar u vodenici u kojoj je mleo sve do smrti. Kad je umro sahranili su ga blizu njegove kuće u mestu Zidine. Povampirio se samo nekoliko dana od kada je sahranjen.
U Zarožju još uvek živi strah zbog Savinog “vampirovanja”. A neki čak veruju da Sava štiti Zarožjane, jer ovo mesto skoro nikad grad nije pogodio. Mnogi, veruju da bi vodenicu trebalo obnoviti, jer je ona zaštitnik sela.
OPANAK
