Mrzeo sam je, bila je sramota za nas. Ona je u mojoj školi spremala hranu za učenike i učitelje.Jednoga dana, moja majka je ušla u razred da me pozdravi.
Kasnije su me drugovi zadirkivali. Bilo me je stid. Samo sto nisam propao u zemlju i želeo sam da moja majka jednostavno nestane.
Kada sam je ponovno video, rekao sam joj da me sramoti, i da je bolje da umre!
Moja majka nije ništa odgovorila, samo me nemo gledala. Nisam zastao ni trenutak da razmislim o tome sta sam joj rekao, bio sam toliko ljut.
Bio sam nezainteresovan za njena osećanja… Želeo sam otići od kuće i nikad više da je ne vidim. Učio sam puno i teško. Tako sam dobio priliku da odem u Singapur na studije. Tamo sam se oženio , kupio kuću i dobio decu. Bio sam sretan i zadovoljan svojim životom.
Ali jednog dana…
Jednoga dana moja majka je došla da me poseti. Nije me videla godinama niti je ikad videla svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja deca su počela da je ismejavaju… Ja sam se izvikao na nju:
”Kako si se usudila dođeš u moju kuću i da mi plašiš decu? Samo tako si se pojavila nepozvana. Idi odavde odmah!” Moja majka je samo tiho odgovorila – ”Oprostite , mora da sam pogrešila kuću” – i nestala…
Nakon nekoliko godina, dobio sam pismo.Pozvan sam na godišnjicu mature. Ženu sam slagao da moram ići na poslovni put. Posle proslave, iz neke radoznalosti svratio sam do svoje rodne kuće. Kada su me videli, komšije su mi rekli da je umrla. Nijednu suzu nisam pustio.
Predali su mi jedno pismo, za koje su mi rekli da je od nje…
”Sine moj dragi, mislila sam na tebe sve vreme. Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju decu. Bilo mi je drago kada sam čula da si uspeo u životu. Žao mi je sto sam ti uvek bila teret i sramota. Vidi, kada si bio dete, dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio oko. Kao majka nisam mogla podneti da odrasteš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je nemoguće da ikada progledaš. Ja sam ti onda dala jedno svoje oko… Bila sam ponosna da znam kako će moj sin gledati i videti svet za mene, s tim okom.”
