Sigurno ste se pitali ko je Zelenko, a ko njegov gazda Damjan iz poznate narodne izreke “dere se kao Damjanov Zelenko”. Iza slavnog junaka i njegovog vernog pratioca u borbama krije se priča o srpskoj velikoj bici i nikad prežaljenom gubitku.
Damjanov Zelenko je konj čiji vrisak za poginulim gospodarem ođekuje kroz vekove. Taj konjski vrisak je naš, onomatopeja srpske tuge, nezaceljena rana, sećanje na nesreću. On je oslonac naše sudbine. To je naše sveto zvono. Evo priče…
Zelenko je bio legendarni konj Damjana, najmlađeg od devetoro braće Jugovića. Spominje se u narodnoj pesmi Smrt majke Jugovića.
Damjanov Zelenko je iz carske konjušnice, kao i ostali konji braće Jugovića. Ergela, osnovana još u doba cara Dušana, negde između dveju Morava, davala je carskoj konjici nekoliko hiljada konja i bila izvor rasnih grla s pedigreom. Suvlasnik te ergele, u doba kneza Lazara, bio je njegov “kancelar” i tast Jug-Bogdan tj. knez Vratko.
Nakon nekoliko godina, Bogdan je u Vrnjcima podno Goča podigao konjušnicu u kojoj je gajio rasnu ždrebad. Na istom mestu se nalazio i poligon za konje, kao i borilište za viteške igre. Damjan je imao mnogo konja pre Zelenka, ali nijedan mu nije tako dobro služio kao on.
Zelenko je bio konj s ljudskom dušom, kaže legenda. I, još, kaže da je razumevao ljudski govor. Damjan je, kaže ta priča, i pobeđivao zahvaljujući tome što je konj slušao njegove komande i znao pravila borbe. Čak je, kažu, često, u toku borbe, instinktivno, sam i mimo Damjana, donosio ispravnu odluku koja je spasavala život njegovom gospodaru.
Damjan je znao da ima neobičnog konja, pa se mnogo trudio da mu pronikne u dušu i narav. Koliko puta mu se učinilo da njegov Zelenko ima ljudska osećanja: jednom, posle poraza u nekom dvoboju, video je suze u njegovim očima…
Najmlađi Bogdanov sin nije dozvoljavao da Zelenka drugi hrane i timare, već je sam to radio, iako plemićima nije bilo svojstveno bavljenje takvim poslovima. Trenirao je s njim svaki dan. `Već je njega Damjan naučio: do ponoći sitnu zob zobati, od ponoći na drum putovati`, kaže narodni pevač.
Nakon Kosovskog boja u kom su i Damjan i svi Jugovići tragično izgubili život, preživeli su svi konji braće Jugovića. I svi su se vratili u Kruševac.
Niko ne zna kako je uspela ta kljusad da napusti krvavo razbojište, a da ih Turci ne pohvataju i ne odvedu sa sobom. To je jedna od velikih tajni Kosova.
Kažu da je jedna monahinja u Ljubostinji, na margini svog trebnika, zapisala da su konji Jugovića sami došli s Kosova i da je pred njima išao Damjanov Zelenko. Taj konj je bio kalauz ostalima.
Šta je posle bilo s konjima braće Jugovića i s Damjanovim Zelenkom, zapis u Ljubostinji ne kaže. Ali, legenda kažeda je Damjanov Zelenko vrištao za svojim gospodarem godinu dana. A onda je, jedne noći, nestao iz kneževe konjušnice.
Dugo se o njemu nije znalo ništa, a onda se, tri godine posle Kosovskog boja, uoči Vidovdana, tačno u podne, čulo njegovo vrištanje u planini Goču.
Slušajući taj konjski plač, kažu da je plakao čitav Kruševac. Da je, kojim slučajem, ustao Damjan i zavirio u oči svom konju, možda bi u njima ugledao suze. Zelenko je vrištao za Damjanom, ali i za svim što je izgubljeno na Kosovu…
erepublik.com
