Душко Николић није одувек био бескућник. Рођен је као близанац у сиромашној породици у Беочину и убрзо је остао сироче, па живот наставља у дому. Брат близанац Сава му гине у рату. После те трагедије и војске, Душко оснива породицу у Кладову одакле му је био отац. Када га је жена напустила, остао је сам са два сина која је сам отхрањивао. Но, трагичног лета 2003. године обојица синова му гину у саобраћајној несрећи у Црној Гори.
Душко се након овога сломио. Од тада за њега више ништа није било важно, сем да некако преживи до следећег јутра. Једној од три жене које су му последњих година помагале да се прехрани и некако преживи, признао је да ни сам не зна како је остао у животу:
– Рекао ми да није знао за себе и да не зна ста га је спречило да се тада не убије. Није имао жељу за животом. Одлази са посла и живи по викендицама где у некој од њих губи све документе. Тада више није имао ни новца да вади нове и тако Душко Николић постаје бескућник и НН лице које полако почиње да се одаје алкохолу. Често је живео на пијаци где су га једном лопови претукли поломили неколико костију и изболи ножем, једва је преживео – наставља наша саговорница.
Поред свега што му се издешавало у животу, кажу да је био је благе нарави, увек насмејан, није мрзео људе, нити је био огорчен. Живео је живот који није био достојан уличног пса, али је задржао своје достојанство. Борацио је и у Прихватилишту за одрасла лица у Кумодрашкој улици у Београду, али је тешко подносио такав живот. Недостајали су му његови пси које је називао „бебама“ и излазио је напоље како би отишао до Винче или Болеча да их нахрани. Често се није враћао по неколико дана па су у прихватилишту закључили да је напустио смештај, због чега није могао више да се врати назад у ове најледеније зимске дане.
Хумане жене, које су желеле да остану анонимне, путем Фејсбука су прикупљале новац да Душку изваде нова документа како би могао да има и адекватну здравствену помоћ. Према њиховим речима, захтев за проверу држављанства послали су још пре три године.
– Потврђено је да га има, али ту процедура стаје, не знамо зашто. На крају, из Центра за социјални рад у петак су јавили да је стигло држављанство, али он је преминуо у понедељак и није дочекао да тај папир узме у своје руке, због чега ће бити сахрањен као НН лице.
Душко Николић нађен је мртав поред једне тезге на пијаци у Болечу, а нашла га је жена која му је свако јутро ту доносила храну. Да је било више емпатије, а мање бирократије државе, Душко би имао достојнију старост, уз документе могао би да прима и социјалнну помоћ, као и да се лечи.
Новац који су ове жене прикупиле на Фејсбуку да би се Душку урадили нови документи биће потрошен за храну за његове псе. Њихова последња жеља је да некако обележе гроб Душка Николића, да могу да га обилазе и спасу до заборава. У Душку су они који су му помагали имали искреног пријатеља који је увек био спреман да помогне и никада се није жалио.
Blic
