Чему би уопште живот требало да води? Kад већ хоћеш да чујеш шта мислим о томе, рећи ћу ти: само без аплауза, молим! Нећу да утуцам овај свој животић у неком непрестаном чекању. Шта радиш целог боговетног дана, само нешто чекаш? Плату, вечеру, пролеће, летовање, зиму, да проври ручак, да се угреје пећ, матуру, па факултет, па мужа, па децу, па унуке, па кишу, па сунце, па да престане ветар, па да отплатиш кредит, па да ти се очисте досадни гости из куће, па да поче представа, да почне нека телевизијска масажа – и шта си радио? Ништа! Непрестано си неког ђавола чекао и он је стварно стигао једног дана, тај ђаво, мислим, али sorry, било је већ касно.
Хоћу да ми се све дешава одмах. Ево сада! Хоћу да ћутим и слушам музику која ми се допада и да ништа не чекам, већ само да постојим, тако некако – да осећам руке, ноге, зубе, непце, косу; једном речју оћу да баш сад живим, ако си разумео шта оћу да кажем?
“Дневник једне Ане”
