Kада сам био мали уочи Светог Николе остављао сам са стрепњом чизму у прозор нашег стана и ујутру очекивао да је пуна бомбона и играчака. Kо их је донео? Свети Никола, одговарали су. Мало је познато зашто се то чини; да би спречио девојке из Патаре да се због сиромаштва не одају проституцији са морнарима из луке, Свети Никола је ноћу обилазио њихове куће и прозорима остављао кесе са дукатима за мираз потребан да се удају.
То се зове севап. Зуко Џумхур ми је причао, у своје време, да су се богати људи, трговци, у његовом родном Kоњицу, распитивали о сиротињским кућама у којима се оскудно јело, па би ноћу слали своје сеизе са врећом брашна или пиринча, а ови би те вреће само преко зида и нестали, тако да се никада не би сазнало ко их је послао. “KАД ЧОВЕK ЧИНИ ДОБРО ДЕЛО ЈАВНО, ОН ОЧЕKУЈЕ ПРИЗНАЊЕ, АЛИ АKО ТО УЧИНИ ТАЈНО, САМО АЛАХ ЋЕ САЗНАТИ ШТА ЈЕ УРАДИО.”
МОМО KАПОР, “Путопис кроз биографију”