Bilo je to u januaru i februaru 1916. Tih kišnih dana, prepunih tuge, mi smo sa službom na malom pristaništu i na jednoj bolnoj dužnosti da ispraćamo svoje drugove za Ostrvo smrti.
Svakodnevno, mrtve i polumrtve čete i bataljoni pritiskahu pristanište, očekujući lađe za prenos na strašno ostrvo. Svi hoće što pre odmor, makar i večan; svi zahtevaju da se odmah ukrcaju. Oh kako se živo sećam jedne takve noći!
– Stoj! … Stanite, braćo! … Nema mesta! Nema mesta! Druga će lađa doći za vas.
Ali ove uzvike niko ne razume i lesa polumrtvih navaljuje ka mostu. Sa nekoliko zdravih vojnika raširenih ruku, promukla glasa, popuštamo pred udruženim samrtničkim potiskom ka mostu, gde pristaju remorkeri. U noći, pod mlazevima kiše i reflektora koji osvetljava sa krstarice “D’Estre”, ova tiskanja mračnih fantoma u surim i izgorelim šinjelima, praćena iznemoglim, umirućim žagorom, odaju sliku meteža u paklu.
Na mostu, što se pod navalom talasa nemirnog mora ugiba, kao da će svakog trenutka biti zdrobljen, stoji komandant francuske krstarice okrenut moru koje huči i sa maramom na očima jeca…
Na onom tesnom prostoru pred pristaništem, lesa je pala po zemlji čim se uverila da je lađa otišla. Rekao bi čovek da se nalazi na razbojištu posle jedne očajne bitke. Slabi jauci ne čuju se od huke mora i polegli ljudi liče na leševe. Poneka glava uspravlja se malaksalo i gleda u pravcu odakle druga lađa treba da dođe. Na moru potpun mrak.
– Vojniče, ustani, legao si na samom putu.
Neko reče:
– Mrtav je, maločas je izdahnuo.
I dva zdrava vojnika podižu leš i odnose ga u stranu.
Jedan bolesnik domile do ovog leša i podvuče glavu pod pocepani šinjel mrtvaca… drugi, treći, četvrti uradiše to isto. I najupornije odvraćanje ne pomože ništa. Neko prebaci jedno zgužvano šatorsko krilo preko njih. Dežurni oficir krstarice “Morije” povuče nas pažljivo u stranu, pokaza rukom jednu drugu gomilu i tiho pita:
– Šta ovo znači? Svi se okupljaju oko leša.
Pored jedne male vatre koja se gasi, uz ruševinu starog kamenog zida, leže dva mrtva vojnika s rukama u nedrima. Posle jednog sata narednik pokaza na onu petoricu pokrivenu zgužvanim šatorskim krilom i reče:
– Svi su mrtvi…
– Eno lađe!
I lesa polumrtvih zanjiha se ponovo. Novi jauci nade začuše se i ponovo očajnim potiskom lesa krenu napred. Dežurni oficir trubom komandova krstarici:
– Reflektor levo!
Snopovi pljusnuše na uzvišicu desno od pristaništa i stotine lakših bolesnika uskomeša se, pa krenuše ka mostu.
Kada remorker priđe, narednik viknu:
– Prvo mrtve.
Uzbuđen, siđe sa remorkera i objasni naređenje koje beše dobio: u levi čamac mrtve, u desni one kojima nema spasa, a u sam remorker one za koje ima nade da će se oporaviti.
Kroz tisak, s najvećom mukom, probijahu se nosači mrtvih. One što imaju prvenstvo, opuštenih nogu i glava spuštaju u dugački čamac koji zapljuskuje penušava, prljava voda. Poređani jedan uz drugog, sa približenim glavama i raširenim rukama, obuhvataju se uzajamno, oni izgledaju kao da se grle i pozdravljaju. Među njima jedan konjički narednik Odbrane Beograda izvi glavu, podiže je, baci jedan strašan i krvav pogled okolo, pa ponovo klonu i izdahnu. Njega behu doneli kao leš, a on je još bio živ.
U desnom čamcu nosači ređaju teške bolesnike, koje donose u šatorskim krilima ili šinjelima, ali se lesa probija i bez reda uskače u njega i remorker. Jezivi jauci zgaženih mešaju se sa ludačkom bukom talasa. Na ivici mosta, pored prepunog čamca, jedan stari bradati vojnik trećeg poziva drži u naručju svoga sina, izbeglicu, čiji je nosić tanak kao igla i preklinje za jedno malo mesto. Mališan, zaogrnut parčadima šinjela, u vatri i uoči same smrti, gleda nesvesno u oca i brzo diše.
Sa dna desnog čamca jedan težak bolesnik očajno zahteva da ga iznesu. On se upinje da viče i promuklo kaže:
– Ja znam za koga je određen ovaj čamac; ja znam; sve će nas baciti u more. A zatim počinje da peva pesmu o mladoj devojci…
(Dragiša Vasić, “Karakter i mentalitet jednog pokolenja”, Štamparija Karadžić Prometnog D.D., Novi Sad, 1919.
Preuzeto sa: Priče iz velikog rata
