Dve reke, Sava i Dunav, na neki način odredile su sudbinu arhitekte Peđe Ristića, autora nekih od najlepših novijih srpskih crkava. Bivši član „Medijale“, a potom Enfant terrible beogradske umetničke scene danas ima 87 godina.
Bio je u timu Bogdana Bogdanovića kada je ovaj pravio jasenovački spomenik Kameni cvet. Potom je prošle decenije u Skupštini grada pokrenuo inicijativu da se na Velikom ratnom ostrvu podigne crkva mučenicima čija je tela izbacila Sava i gde ih je sahranio Toma Maksimović, Nedićev ministar za izbeglice.
– Sećam se Beograda 1941-1944. – pričao je Ristić za Novosti šetajući duž savskog keja podno Kalemegdana. – Sa četiri godine naučio sam da plivam, a od devete do petnaeste više nisam ulazio u Savu. Leševi su tada plivali umesto ljudi. Vadili su ih kod Kule Nebojše i sahranjivali na licu mesta. Vadili su ih na Velikom ratnom ostrvu, gde je niklo veliko groblje od malih belih krstača. Na ostrvu, koje su tada držali Nemci, sahranjivao ih je Toma Maksimović. Nikada posle rata ta groblja nisu obeležena.
Taj “miris smrti” tokom okupacije Beograda, kaže, odredio mu je zanimanje, da pravi crkve. Tih godina obale su bile pune leševa ljudi pobijenih u Hrvatskoj.
Prema rečima neimara, na tri mesta u gradu, tokom okupacije, prikupljana su tela umorenih u Jasenovcu. Jedna masovna grobnica, za koju se pričalo da je u njoj ukopano 2.000 žrtava, nalazi se kod Kule Nebojše na Kalemegdanu, a ne zna se koliko sahranjenih postoje i s druge strane reke. Poklane Srbe vadili su lađari, a Ristić se seća Slovenca koji se prezivao Rak i koji je uvek bio tu da pomogne da se ljudi dostojno sahrane.
– Slike leševa poređanih u vrsti ispred kule nikada neću zaboraviti – nastavlja Ristić.
– Prvi put 1942. Dunavom su stigle mađarske žrtve iz Novog Sada. Zbog tih prizora u meni se rodila misao kako smo kao generacija dužni da ostavimo beleg gde su ti ljudi sahranjeni i da u istoriji ostavimo trag ko su ove žrtve, zašto su umorene i ko je kriv za to. Jer, jasenovački zločin je hrvatski genocid rasut Savom sve do Crnog mora.
Da su Savom do Beograda i dalje prolazili leševi, zaboravljeno je u našem gradu. Ristić se danas podseća na to da je Antun Miletić u svojoj zbirci dokumenata iz Jasenovca objavio i obdukcione protokole iz ondašnjeg Beogradskog patološkog zavoda od 13, 14. i 15. maja 1945.
U njima stoji da su tada iz Save izvađena 42 i 54 leša u Beogradu kod Kule Nebojše i 24 leša iz Save kod Šapca, koji su svi u protokolima opisani. Mnogo takvih protokola je požutelo, a niko ih se ne seća. Većina stoji u dva zatvorena sanduka u Institutu za patologiju u Beogradu.
Jasenovačke žrtve na neki način stigle su i do Zemuna. Kod Hariševe kapele postoji spomenik na kome piše da su ispod sahranjene žrtve koje su doplovile iz Hrvatske.
Seća arhitekta Ristić i jednog stravičnijeg prizora:
– Priča se da je toliko leševa dolazilo rekom da su partizani morali minama da „razbijaju“ čepove na mostu. Sećam se da je moja majka išla da gleda te prizore. Pošto tada civilima nije bilo dozvoljeno da prilaze mostu, ja sam partizanima ukrao nekoliko slika mosta koje su napravljene od kafane „Šest topola“. Gledao je potom kako vade ostatke tih ljudi kod Kule Nebojše i sahranjuju.
izvor: Večernje novosti
