Izgledom su vazda privlačile pogled. Smeštene uz vodu, na mestima koja privlače pažnju, okružene niskim i visokim rastinjem. Vodenice su se uvek savršeno uklapale u idiličan seoski pejzaž, stvaran u ljudskoj mašti. Pored toga, što su svojim izgledom privlačile pažnju, u njima je oduvek postojalo nešto misteriozno.
Podignute na bujnim potocima i rekama, sagrađene na mestima za koja narod veruje da su staništa natprirodnih bića, vodenice su u arhaičnoj narodnoj svesti tajnovita zdanja, sazdana na razmeđi „ovoga“ i „onoga“ sveta. Voda i vodeni tok oduvek su u ljudskoj svesti predstavljali osobenu granicu između ovostranog i onostranog. Voda je oduvek za čoveka bila izvor života i kao takva izazivala veliko poštovanje, a čovek joj je zbog toga pridavao i veliku magičnu i natprirodnu moć. Voda je simbolično obeležavala sve značajne događaje u čovekovom životnom ciklusu. Obredno je kupan nakon rođenja i za vreme krštenja, obredno se kupao uoči venčanja i, najzad, poslednji put obredno kupan posle smrti.
Građene na vodi i nad vodom, vodenice su u ljudskoj svesti označavane kao zajednička tvorevina Boga i đavola.
Prema verovanju, Bog je stvorio vodenicu, ali je ona proradila zahvaljujući đavolu, koji je „znao tajnu čeketala“ (deo vodeničnog mehanizma, pomoću koga se istresaju zrna iz koša pod gornji kamen). Za ovu tajnu, prema predanju, doznala je pčela i ukrala je od đavola.
Srpski narod pripisuje izgradnju vodenica svom učitelju, Svetom Savi. U narodu postoje različiti nazivi za vodenice, a to je u vezi sa vodeničnim točkom, ili onim delom, kojim sam točak zahvata vodu (kašikama, lopatama i sl.). Nazivi su sledeći: ajtašica, kašičara, opakuša, potočara, podmakuša, prekaja, sitarica, rekavica, tumbasara, škripavac.
Mesto gradnje vodenica „privlači“ i razna demonska bića. Budući da se grade na vodi, privlače i razne vodene demone, a posebno vile. Prema verovanju, vile su vrlo ljubazne i pomažu čoveku, ali ako ih ovaj uznemiri, one znaju da budu i vrlo loše i osvetoljubive. Njih često obilaze i druga demonska bića: đavoli, drekavci, ale, bauci, zduhaći i vampiri.
Srpski narod verovao je kako u gluvo doba vodenice obitavaju i ona nesrećna bića, koja tumaraju na razmeđi dva sveta. Ta bića, koja narod zove vampirima, u gluvo doba noći posećuju vodenicu i nanose zlo neopreznim vodeničarima.
Obavijene misterijom, na kraju sela, u vododerinama, ili pak u šumi, vodenice su rado korišćen motiv i u književnim delima. Jedno od takvih je pripovetka Milovana Glišića „Posle devedeset godina“, po kojoj je 1973. godine snimljen naš horor-film „Leptirica“ u režiji Đorđa Kadijevića.
Rasen
