Десет Божјих заповести је скуп закона које је на Синајској гори, према библијском предању, Бог саопштио Израелцима преко Мојсија. Прочитајте православно тумачење и објашњење ових заповести:
Прва божија заповест
ЈА САМ ГОСПОД БОГ ТВОЈ И НЕМОЈ ИМАТИ ДРУГИХ БОГОВА ОСИМ МЕНЕ
Ово значи:
Један је Бог, и нема других богова сем Њега. Од Њега долазе сва створења, Њиме живе и к Њему се враћају. У Богу је сва моћ и нема моћи ван Божје. И моћ светлости, и воде и ваздуха, и камена јесте Божја моћ.
Моћ којом мрав мили, риба плива и птица лети јесте Божја моћ. Моћ семена да расте и траве да дише, и човека да живи јесте Божја моћ.
Сва моћ је својина Божја и сва створења позајмљују своју моћ од Бога. Бог свакоме позајмљује колико хоће и узима натраг кад хоће. Зато кад тражиш моћи, тражи је само од Бога, јер Бог је извор живе и страшне моћи, и ван тога извора других нема.
И немој имати других богова осим мене, заповеда Господ.
На шта ће ти други богови, ако имаш Господа Бога Саваота? Чим имаш два бога, знај, један од њих је ђаво. А ти не можеш служити и Богу и ђаволу, као што не може један во орати две њиве у исто време. Не требају волу два домаћина, јер ће га растрзати; нити гори требају два сунца, јер ће је сагорети; нити мраву требају две капи воде, јер ће га утопити; нити детету требају две мајке, јер неће имати ниједне. Не требају ни теби два бога, јер нећеш бити богатији но сиромашнији.
А ти остај сам са твојим једним Господом Саваотом, у кога је сва моћ, сва мудрост и сва доброта, неподељена, неисцрпна, бесконачна. Њега јединог поштуј, Њему се клањај и Њега се бој. А кад Му семолиш моли му се овако:
– Господе Боже, Ти можеш имати безбројно много створења, но створења Твоја не могу имати више од Тебе јединога Бога свога. Разагнај, Боже драги, све моје ружне мисли и снове о другим боговима као што снажан ветар разгони отровни рој мува. Очисти моју душу, осветли је, рашири је,
Боже, и настани се Ти једини у њој као цар у својој палати. То ће мене подићи, оснажити, уљудити, поправити и освежити. Слава Ти и хвала, једини истинити Боже, који се уздижеш над свима лажним божанствима као висока гора над сенкама у бари. Амин.
Друга божија заповест
НЕ ОБОЖАВАЈ НИKАKАВ ЛИK РЕЗАН НИТИ ИKАKВУ СЛИKУ ОД ОНОГА ШТО ЈЕ ГОРЕ НА НЕБУ ИЛИ ДОЛЕ НА ЗЕМЉИ, ИЛИ У ВОДИ И ИСПОД ЗЕМЉЕ.
Ово значи:
Не обожавај створење као створитеља. Ако си се већ уздигао на гору високу, на којој си се срео са јединим Господом Богом, на што се обзиреш на сенке у бари под гором? Kад један човек жуди да види цара и после дугог труда успе да изађе пред лице његово, на што се онда обзире лево и десно и гледа по слугама царским? Можда се обзире лево и десно из два разлога: или зато, што не сме сам да стоји у присуству цара, или пак зато, што мисли, да му сам цар не може помоћи?
Но то још није најцрњи грех. Најцрњи је грех, кад човек обожава своје сопствено дело, направу свога мозга и својих руку. Дивљи људи истешу себи бога из дрвета, па му се онда клањају и моле. Но дивљим људима да се и опростити. Њихова дивљина њих оправдава. Према њима је прави и вечити Бог милостив и снисходљив, те оне молитве, које они упућују својој направи од дрвета, Он прима као да су њему упућене и шаље своју помоћ и заштиту непросвећеној деци својој.
Ако ли један човек усредсреди све своје мисли и све своје срце на то да се дигне над другим људима, да буде први, да предњачи пошто-пото, да се слави од других, да се хвали од других, и ако сматра себе бољим од свих људи, од свих ствари на небу и на земљи, онда је такав човек сам себи божанство, коме он жртвује све. То је болест душевна треће врсте.
Заиста, браћо, само болесне душе не знају за правога Бога. А здраве су душе здраве од свога познања и признања правога и јединога Бога, који је господар и владалац свих резби и свих слика, и свих фамилија људских, и свега злата и сребра, и свих смртних људи на земљи.
– Господе Једини, Тебе Јединога познајем, признајем и славим: и када ми дан открије сву красоту Твоју – кроз красоту Твојих дела – и када се ноћ огрне тамним плаштом и остави мене самог с Тобом. АМИН.
Трећа божија заповест
НЕ УЗИМАЈ УЗАЛУД ИМЕНА ГОСПОДА БОГА СВОЈЕГА.
Ово значи:
Kад се на небу помене име Божје, небеса се пригибају, звезде увећавају свој сјај, архангели и ангели почињу певати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи и богоугодници падају ничице. Kо се онда од смртних усуђује поменути име најсветије без трепета душе и без дубоког уздисаја чежње?
Kад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но кад му поменеш једно једино име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим својим погледом благодариће ти на помену тога мелемног имена.
Kад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се сам у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му име Божје, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.
Kад навале на човека зли суседи, па га лажним сведоџбама доведу до окова и тамнице и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо име Божје. Заиста у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе – мастило наде и поверења – и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.
Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше име Божје узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице и душа му се узмути. Па викну хаџија кујунџију, да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит и настави ковати.
Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија опет ћуташе. Kујунџија, бесан од љутине, осори се на хаџију:
– Вичеш ли ти то мене, хаџијо и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла?
Одговори хаџија мирно:
– Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си Га ти више пута узалудно викну но ја тебе. Kо има право више да се љути – Бог или ти, кујунџијо?
А кујунџија се застиди, врати се у дућан па подви ноге на тезги и језик у устима.
Нека вам, браћо, име Божје непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка.
О пречудно име Божје, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја занавек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.
Четврта божија заповест
СЕЋАЈ СЕ ДАНА ОДМОРА ДА ГА СВЕТKУЈЕШ; ШЕСТ ДАНА РАДИ И СВРШИ СВЕ СВОЈЕ ПОСЛОВЕ, А СЕДМИ ДАН ЈЕ ОДМОР ГОСПОДУ БОГУ ТВОЈЕМУ.
Ово значи:
То значи да се ради шест дана, да се чини све оно што при-пада нашем овоземаљском позиву, а седми дан да се чува као СВЕТИ за Бога тј. посветити га за молитву Богу – у цркви, за верску поуку и за побожна дела.
У исто време Јевреји су празновали суботу, а Хришћанска Православна Црква светкује недељу – дан Христовог Васкрсења, у част и спомен на најзначајнији догађај,јер је Васкрс празник над празницима.
Пета божија заповест
ПОШТУЈ ОЦА ТВОЈЕГА И МАТЕР ТВОЈУ, ДА ТИ ДОБРО БУДЕ И ДА ДУГО ПОЖИВИШ НА ЗЕМЉИ.
Ово значи:
Петом заповешћу Господ Бог нам наређује да поштујемо родитеље своје и за то нам обећава срећан и дуг живот.
Поштовати родитеље значи: љубити их, поштовати их, не жалостити их ни речима ни поступцима, слушати их, помагати им у напорима, бринути се о њима, када се они налазе у некој нужди, а посебно у време њихове болести и старости, такође молити се за њих Богу, како док су живи, тако и после смрти.
Грех непоштовања родитеља је велики грех. У Старом завету, ко вређа оца или мајку, кажњава се смрћу (Марк. 7, 10; Изл. 21, 16).
Упоредо са родитељима, ми смо дужни да поштујемо и оне, који у било ком облику, замењују наше родитеље. Тим лицима се могу сматрати: пастири и духовни оци, који се брину о нашем спасењу, учећи нас вери и молећи се за нас; старешине грађанске, које се брину о нашем мирном животу и штите нас од угњетавања и пљачке; васпитачи, учитељи и добротвори, који се старају да нас уче и да нам дају све добро и корисно; и уопште, старије по узрасту, који имају животно искуство и стога могу да нам дају добар савет. Зато греши онај ко не уважава старије, а посебно старце; ко се са неповерењем односи према њиховом искуству, равнодушно, а некада са подсмехом реагује на њихова запажања и поуке, сматрајући их „заосталим” људима, а њихова схватања и погледе „застарелим”.
Још у Старом завету Господ је рекао кроз Мојсија: „пред лицем седога устани и поштуј лице старца, и бој се Господа Бога твојега” (3 Мојс.19, 32).
Али ако би се десило, да родитељи или старешине траже од нас било шта противно вери и Закону Божијем, тада смо дужни да им кажемо, како су рекли апостоли старешинама јудејским: „судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога” (Дела. 4, 19). И дужни смо да претрпимо за веру и Закон Божији све, што би затим следило.
Шеста божија заповест
НЕ УБИЈ!
Ово значи:
Бог је Творац и Даваоц живота. Створио је човјека по слици и обличју своме, што значи да је сваки човјек боголик, јер је Божански лик утиснут у човјекову душу и ум.
Убијањем човјека, устајемо против Божијег подобија у њему и Духа Светога који живи у њему преко светих Тајни.
Христос каже: Не бојте се оних који убијају тијело (Мт. 10, 28.). Постоје и они који убијају душу, а то су они који кваре људске душе одвлачећи их од Господа и одводећи их на странпутицу.
Савремени начин за убијање људских душа свакако видимо и у секташењу и врбовању људи у душегубна удружења.
Самоубиство је још већи гријех од убиства, можемо рећи и највећи. Самоубиством смо сами себе потпуно одвојили од Бога и од сваке могућности покајања и повратка на прави и истинити пут.
Седма божија заповест
НЕ ЧИНИ ПРЕЉУБЕ
Ово значи:
Седмом заповешћу Господ Бог забрањује прељубочинство, тј. кршење супружанске верности и сваку незакониту и нечисту љубав.
Мужу и жени Бог забрањује да прекрше узајамну верност и љубав. Нежењенима Бог наређује да држе чистоту мисли и жеља – да буду целомудрени у делима и у речима, у мислима и жељама.
Због тога нужно је избагавати све што може узбудити у срцу нечисте осећаје: ружне речи, бестидне песме и плесове, саблажњиве манифестације и филмове, читање неморалних књига, пијанство итд.
Реч Божија наређује нам да чувамо наша тела у чистоти, јер су тела наша „чланови Христови и храмови Духа Светога”.
„Блудници греше против сопственог тела”, раслабљују здравље свога тела, излажу га болестима и повређују чак и душевне способности, а посебно способност замишљања и памет.
Осма божија заповест
НЕ УKРАДИ
Ово значи:
Осмом заповешћу Господ Бог забрањује крађу, тј. присвајање на било који начин онога, што припадама другима.
Видови крађе су врло различити:
1. Лоповлук, тј. отимање туђе ствари.
2. Пљачкање, тј. отимање туђих ствари насиљем.
З. Kрађа светиње, тј. присвајање онога што је освештано припадањем цркви.
4. Подмићивање или мито, тј. Kада узимају незаконито дарове од људи, којима су по својој дужности обавезни да чине нешто без награде (бесплатно).
5. Ленчарење тј. када примају плату за дужност или за посао, али дужност и посао нису обавили.
6. лихварство (зеленашење), тј. када узимају због било чега од невољних велике новце, користећи се туђом бедомМ.
7. Обмана или превара тј. присвајање туђе ствари лукавством. На пример: када се избегава плаћање дуга, утаји нађено, не врате власнику ствари или новац; када се вара на мерењу или закида при продаји; задржавање исплате раднику и слично.
Забрањујући нам све видове отимања власништва од ближњега, та заповест, нам налаже да будемо некористољубиви (непохлепни), часни, трудољубиви, милосрдни и праведни. Да не бисмо грешили против те заповести, треба да волимо једни друге, као самог себе, и да не чинимо другима, што сами себи не желимо.
Девета божија заповест
НЕ СВЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОГА.
Ово значи:
Лагати значи свесно и хотимице говорити оно што није истина. Под лажним сведочењем се подразумева: свака лазна достава, изношење неистине против ма кога, било приватно или јавно, на суду или ван њега.
У деветој Заповести Божијој забрањује се: лажно сведочење против ближњих, клеветање и оговарање и неправедно осуђивање ближњих.
Лаж понижава човека и рађа друге грехе. Наш народ је рекао: Kо радо лаже – радо и краде.
Један Брат је рекао:
„Ипак, оче, заповести Господње сумногобројне. Kо их може све познати да би се подвизаваоза њих? Нарочито је тешко мени, малоумноме. Стога бих хтео да чујем кратку реч, коју бих могао да задржим у уму и да се са њом спасем”.
Старац одговори: „Иако сумноге, брате, заповести се сажимају у једној речи, тј. у реченоме:
Љуби Господа Бога свога свом снагом својом…и свим умом својом, и ближњега свога као самога себе.
Десета божија заповест
НЕ ПОЖЕЛИ НИШТА ШТО ЈЕ ТУЂЕ
Оно значи:
Десетом заповешћу забрањују се жеље које противрече љубави према ближњем, и, што је нераскидиво повезано са жељама, помисли које тој љубави противрече.
Забрањују се не само зла дела, него злобне жеље и помисли.
Kао прво, зато што када у души постоје злобне жеље и помисли, она већ постаје нечиста пред Богом и недостојна Бога. Соломон каже: Мрске су Господу мисли зле (Прич. 15,26). Стога се треба очистити од ових унутарњих нечистота, како учи Апостол: Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијем (2. Kор. 7,1).
Kао друго, зато што је потребно угушити греховне жеље и помисли да би се предупредила греховна дела, јер се греховна дела рађају из њих као из семена, као што је речено: Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мт. 15,19). Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт(Јаковљ. 1,14-15).
Kада се забрањује да се пожели било шта што има ближњи, тиме се забрањује страст која се зове завист.
Речима ” не пожели жене ближњег свога” забрањују се сладострасне мисли и жеље, тј. унутарња прељуба.
” Не пожели дом ближњег свога, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову. ни вола његовог, ни магарца његовог, нити било које живинче његово, ни било шта друго што припада ближњем твоме” – овим речима забрањују се користољубиве и властољубиве помисли.
Сходно овим забранама десета заповест нам налаже следеће обавезе:
1) чувати чистоту срца;
2) бити задовољан оним што имаш.
За очишћење срца нарочито је неопходно често и усрдно призивање Имена Господа нашег Исуса Христа
извор:светатројица
