Тог злослутног 21. октобра у седам ујутру почело је масовно стрељање цивила у Крагујевцу. За места стрељања одабране су долине Сушичког и Ердоглијског потока у Шумарицама. Долине су одабране јер је из њих било тешко побећи, али за сваки случај, на падинама потока постављени су митраљези.
Од 7 ујутру до 14 после подне Шумарицама је непрестано ођекивала рафална паљба, а онда је све утихнуло. Квота од 2300 стрељаних, према процени мајора Кенига, била је испуњена. У топовским шупама остало је још око 350 људи. Њих 200 љотићевци су одвели у школу “Краљ Петар”, а у данима након стрељања ова група радила је на укопавању мртвих. Остали су пуштени кућама, међу њима и тада гимназијалац, а касније чувени глумац Милосав Мија Алексић (1923–1995).
У документацији Спомен-музеја “21. октобар” сачуване су 42 поруке стрељаних, исписиване на комадима папира, полеђини фотографија или докумената које су ухапшени имали при руци. Поруке стрељаних подсећају на оно најважније: 21. октобра 1941. побијени су људи. Из сваке поруке провејавају детаљи из свакодневног живота, од брига и проблема до гимназијских љубави.
Божидар Милинковић, мајстор, написао је на полеђини радничке књижице: “Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа.”
Радник Лазар Петровић оставио је на полеђини старе дописнице поруку: “Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је.”
Отац и син Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Никола, инжењер, у својој поруци каже: “Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.”
Александар, осамнаестогодишњи гимназијалац пише: “Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу.”
Гимназијалац Павле Ивановић, стрељан 20. октобра, писао је оцу, не знајући да је он већ у топовским шупама и да ће бити стрељан само дан након њега: “Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.”
Поруку оцу оставио је и ученик Љубиша Јовановић, такође не знајући да му је отац на истом месту где и он. Стрељани су обојица, истог дана.
“Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене” – Радислав Симић
Једна штура порука, на први поглед без икаквог емотивног набоја, вероватно је најпотреснија од свих. Књиговођа Јаков Медина, ухапшен 18. а стрељан 20. октобра, кратко је написао: “Лебац сутра немојте послати.”
У тој краткој реченици садржана је сва трагика живота у злом времену: “лебац” као симбол живота, основна храна, али и ратне сиротиње оног доба, оне која брине о сваком комадићу хлеба и ништа не баца, јер за бацање нема.
Захваљујући раду историчара Спомен-музеја “21. октобар”, подаци о стрељанима у Шумарицама доступни су јавности. Грађа којом музеј располаже и која се и даље прикупља, мења и допуњава, довољна је да осигура да име ниједног од стрељаних у Шумарицама не падне у заборав.
Ово што ћете сада прочитати само су нека од сведочења чланова породице стрељаних
Драгиша Николић (1923–1941)
“Мој пок. син Драгиша био је ђак VIII разр. Гимназије. 20. октобра 1941. год. био је у школи. Када су Немци вршили рацију они су покупили и сву децу-ђаке из гимназије, отерали у 3. арт-пук – код топовских шупа где су сутра дан 21-X-1941 год. сви стрељани.
У моменту стрељања мој пок син је имао само одело, ципеле и ђачку капу. Од новца није имао ништа а исто тако није имао ни сат. Враћена ми је легитимација од општ. власти. Мог пок. сина стрељала је немачка казнена експедиција. Ближе податке о члановима исте незнам. Сахрањен је код Старе колоније.”
Лепосава Николић, Крагујевац, 2. јануар 1945.
Лазар Пантелић (1893–1941)
“Мој пок муж Лазар М. Пантелић уведен је из гимн. скупа са ђацима дана 20-X-1941 г. од стр. Немаца и затворен у бараке за стрељање. Уза се је имао 8000 дин., сат лонжин, златну бурму и прстен. Када је извршено стрељање било је на листи стрељаних објављено име мога мужа. Преко општине сам добила његову личну карту. Његову крваву легитимацију железничку ми је донео његов ђак Милосав Гавриловић из Крагујевца, станује задња кућа на Милановачком друму а који је сахрањивао. Мој муж је сахрањен на Зекавичиној ливади. Када је стрељан мој муж Лазар Пантелић директор гимн. рођен у Шапцу вере православне од оца Милутина и мајке Лепаве отац петоро деце: издржавао је мене и Сретена старог 16 год. Александра 15, Даница 14 год, Добрила 13 год и Олга 11 год. Захтевам да се злочинац казни и призна штету.”
Мирослава Пантелић, Крагујевац, 26. фебруар 1945.
Мајкама и женама стрељаних није био дозвољен прилаз жртвама. Али, било је оних које су скупиле довољно снаге, прикрале се и пронашле неке живе међу гомилом лешева –
Сахрањивање је трајало данима. Укопавањем су руководиле љотићевске снаге уз наџор немачких војника. Према неким сведочанствима, у неколико случајева дошло је до сукоба између талаца који су радили на укопавању и љотићеваца, који су тражили од њих да преврћу тела и узимају сатове, прстење и новац. Обележавање гробова и приступ члановима породица стрељаних био је забрањен.
Међутим, током ноћи, Крагујевчанке, углавном жене и мајке стрељаних, успевале су да се провуку до Шумарица, где су тражиле своје мртве. Захваљујући њима, пронађена су четворица мушкараца који су успели да преживе рафалну паљбу. Такође, има сведочанстава о десетинама случајева у којима су породице успеле да нађу своје покојнике, однесу тела и сахране их у породичним гробницама. Један од потреснијих детаља је и да су многе жене, иако никада нису успеле да пронађу своје, наставиле да долазе како би донеле храну радницима на укопавању. Тачан број хумки и појединачних гробова у Шумарицама није могуће прецизно утврдити.
Текст објављен у часопису ВРЕМЕ 2011.године/ Објавио: БУКА магазин
