Tog zloslutnog 21. oktobra u sedam ujutru počelo je masovno streljanje civila u Kragujevcu. Za mesta streljanja odabrane su doline Sušičkog i Erdoglijskog potoka u Šumaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teško pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi.
Od 7 ujutru do 14 posle podne, Šumaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim šupama ostalo je još oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u školu “Kralj Petar”, a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su pušteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923–1995).
OVO ŠTO SADA SLEDI VRLO JE POTRESNO. PRIPREMITE SE DA POGLEDATE NA KOJI NAČIN SU SE DECA I OSTALI CIVILI OPROSTILI OD SVOJIH NAJMILIJIIH –
U dokumentaciji Spomen-muzeja “21. oktobar” sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapšeni imali pri ruci. Poruke streljanih podsećaju na ono najvažnije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog života, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi.
Božidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjižice: “Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža.”
Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: “Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je.”
Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inženjer, u svojoj poruci kaže: “Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi.”
Aleksandar, osamnaestogodišnji gimnazijalac piše: “Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu.”
Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim šupama i da će biti streljan samo dan nakon njega: “Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi.”
Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubiša Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.
“Zbogom, Mico. Ja danas pogiboh. Zbogom, srce. Poslednja mi misao na tebe. Budi sretna, sine i bez mene” – Radislav Simić
Jedna štura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je NAJPOTRESNIJA od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: “Lebac sutra nemojte poslati.”
U toj kratkoj rečenici sadržana je sva tragika života u zlom vremenu: “lebac” kao simbol života, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i ništa ne baca, jer za bacanje nema.
Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja “21. oktobar”, podaci o streljanima u Šumaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolaže i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u Šumaricama ne padne u zaborav.
OVO što ćete sada pročitati samo su neka od svedočenja članova porodice streljanih –
Dragiša Nikolić (1923–1941)
“Moj pok. sin Dragiša bio je đak VIII razr. Gimnazije. 20. oktobra 1941. god. bio je u školi. Kada su Nemci vršili raciju oni su pokupili i svu decu-đake iz gimnazije, oterali u 3. art-puk – kod topovskih šupa gde su sutra dan 21-X-1941 god. svi streljani.
U momentu streljanja moj pok sin je imao samo odelo, cipele i đačku kapu. Od novca nije imao ništa a isto tako nije imao ni sat. Vraćena mi je legitimacija od opšt. vlasti. Mog pok. sina streljala je nemačka kaznena ekspedicija. Bliže podatke o članovima iste neznam. Sahranjen je kod Stare kolonije.”
Leposava Nikolić, Kragujevac, 2. januar 1945.
Lazar Pantelić (1893–1941)
“Moj pok muž Lazar M. Pantelić uveden je iz gimn. skupa sa đacima dana 20-X-1941 g. od str. Nemaca i zatvoren u barake za streljanje. Uza se je imao 8000 din., sat lonžin, zlatnu burmu i prsten. Kada je izvršeno streljanje bilo je na listi streljanih objavljeno ime moga muža. Preko opštine sam dobila njegovu ličnu kartu. Njegovu krvavu legitimaciju železničku mi je doneo njegov đak Milosav Gavrilović iz Kragujevca, stanuje zadnja kuća na Milanovačkom drumu a koji je sahranjivao. Moj muž je sahranjen na Zekavičinoj livadi. Kada je streljan moj muž Lazar Pantelić direktor gimn. rođen u Šapcu vere pravoslavne od oca Milutina i majke Lepave otac petoro dece: izdržavao je mene i Sretena starog 16 god. Aleksandra 15, Danica 14 god, Dobrila 13 god i Olga 11 god. Zahtevam da se zločinac kazni i prizna štetu.”
Miroslava Pantelić, Kragujevac, 26. februar 1945.
Majkama i ženama streljanih nije bio dozvoljen prilaz žrtvama. Ali, bilo je onih koje su skupile dovoljno snage, prikrale se i pronašle neke žive među gomilom leševa –
Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva došlo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su tražili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeležavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen.
Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom žene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do Šumarica, gde su tražile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica muškaraca koji su uspeli da prežive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge žene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju. Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u Šumaricama nije moguće precizno utvrditi.
Tekst objavljen u časopisu VREME 2011.godine/ Objavio: BUKA magazin
