Sad već daleke 1973. Janketić je za TV novosti u svojoj potresnoj ispovesti napisao kako je ostao bez oba roditelja i jako mlad postao staratelj svojoj sestri Mileni, ali i šta je uradio kad je godinama kasnije saznao da sinovi ubice njegove majke žive u komšiluku.
“Sećam se dobro tog dana 1943. godine. Kolona naših je izlazila iz Pljevalja. Kolona partizana. Išli smo za njom. Ispraćali je. A kad smo žurili uz brdo, ka kući Đenisijevića, u kojoj smo stanovali, na drugoj stranim, u Pljevlja je ulazila kolona Nemaca.
I danas ih vidim na motociklima. Vidim njihove šlemove. I mašinke. I čizme.
Moj otac, Radomir, bio je u partizanima. Bio je komandant bataljona.
Majku su bili uhvatio četnici, i u Kolašinu osudili je na 21 godinu robije.
Milenu i mene čuvala je strina, pa nas je jednog dana uhvatila za ruke i odvela u Kolašin. Pravo pred čuvenog Pavla Đurišića, i rekla: “Evo ti, vojvodo, ovo dvoje dece Radomirovo. Ti si ih ostavio bez majke, pa ih ti čuvaj!
Posle su majku pustili iz zatvora. Odvela nas je u Pljevlja. Radila je na pošti. I tog dana kad smo ispraćali kolonu partizana i dočekivali kolonu Nemaca, majka je od naših dobila zadatak da ostane, da i dalji radili na pošti. Iako za Nemce … jer će naši opet doći.
Jednoga dana ispratili smo i kolonu Nemaca. Sa druge stranim u gradom je ušla kolona četnika.
Moja majka Milica radila je i dalji na pošti. Sada za četnike.
Ubrzo su počeli da je pozivaju u komandu. Prepoznao ju je četnički glavar, pop Maca. Nekada su zajedno išli u gimnaziju.
Pop Maca je u Pljevljima pronašao još nekoliko partizanskih žena. I one su morale da odlaze u komandu.
Jednom kada se spremala da ide na saslušanje, majka mi reče: “Cile, mene će da ubiju. Milenu ostavljam tebi u amanet. Ti da je čuvaš i štitiš. Ti si muška glava. Ne daj je nikome, nemoj neko zlo da joj učini “.
Nije se više vratila moja majka Milica.
Zaludu smo Milena i ja išli u komandu i molili da ne ubiju našu majku.
Jedne noći, u Ševarima, ubio ju je pop Maca. Sa drugim partizanskim ženama. Njih devet.
Dugo posle tog događaja, ovde u Beogradu, u gimnaziji, reče nam razredna da uzmemo po list hartije. Izdiktirala nam je poziv za roditeljski sastanak. Trebalo je sutradan da ga vratimo sa potpisom roditelja.
a sam odmah potpisao poziv i pružio ga razrednoj.
– Ne ti, nego otac da potpiše – podviknula mi je razredna.
– Ja nemam oca – rekao sam.
– Pa, nek ti potpiše majka – rekla je nešto mirnije.
– Ja nemam ni majku – odgovorio sam.
Posle me je odvela u zbornicu i dugo mi se izvinjavala.
A ja je nisam ni za šta ni krivio.
Tada je i saznala čije sam ja dete. Tada sam ja saznao da je ona školska drugarica moje majke.
– Ti znaš ko ti je ubio majku? – upitala me je u jednom trenutku.
– Znam – odgovorio sam.
– Ti znaš da su živi njegovi sinovi?
– Da.
– Znaš da žive ovde u Beogradu?
I to sam znao.
– Oni stanuju u mojoj ulici, u…
– Ne! – vrisnuo sam i pružio ruku da razrednoj zapušim usta. – Ne, nemojte to da mi kažete. Neću da znam gde stanuju!