На простору Старог Раса, где је Стефан Немања стварао прву српску државу, завладала је права помама за закопаним благом великог жупана. Трагачи нису само домаћи, из Србије, већ често долазе и из иностранства. Копају обично ноћу, крамповима и ћускијама, а они најамбициознији користе и најсавременије детекторе за откривање племенитих метала.
Пре неколико година догодило се да је пронађен и вредан ћуп ком се изгубио сваки траг, док су Немци за време окупације и бивша комунистичка власт разделили велики део Немањиног блага.
На удару трагача за златом најчешће су и Дежевска долина у којој се налазе остаци Немањине саборне цркве и родне куће Светог Саве, Градина на Пазаришту, стари град Јелеч на Рогозни, Маглич у долини Ибра, црква Павлица код Рашке, остаци цркве Свете Варваре у Лукоцреву код Новог Пазара, Врсеница код Сјенице, Глухавица код Тутина…
Након што се увере да блага нема, трагачи за собом остављају порушене зидове, поломљене надгробне плоче, оскрнављене споменике… Последњи пут злато су тражили на локалитету Градина, у Постењу код Новог Пазара, где је екипа археолога академика Јованке Калић пронашла остатке неколико цркава. Највероватније ништа нису нашли, а причињена штета била је велика.
– Народ је просто опседнут Немањиним благом. Где год смо почињали истраживања, за нама су ишли непознати људи који су нам, тражећи злато и друге драгоцености, роварили по археолошким локалитетима и наносили нам велику штету. Нисам чула да се неко обогатио. Пре мислим да џабе копају. Немања је био скроман човек, злато је тада било реткост, ако га је и било, зашто би га закопавали по темељима и црквама – каже Драгица Премовић-Алексић, археолог и дугогодишњи директор Музеја Рас у Новом Пазару.
Међутим, пре неколико година догодило се да су украли вредан предмет који никад није пронађен:
– Пре неколико година неко је овде у Дежеви, поред Немањине чесме, ноћу ископао велики ћуп. Сутрадан смо позвали полицију, јасно се видело лежиште ћупа, нажалост, никад није откривено ко је копао и шта је било у ћупу. Мислим да не копају људи џабе – прича мештанин Првослав Сеновић.
На мети трагача за Немањиним благом најчешће је била Петрова црква код Новог Пазара, по многима најстарија хришћанска богомоља на Балкану, светско културно добро под заштитом Унеска, која је два пута организовано и јавно “прекопавана”.
– У цркву су у пролеће 1942. банули Немци који су бахато прекопали њену унутрашњост. Ишли су и до три метра дубине. Нашли су неколико сандука и више драгоцених предмета које су однели. Нико вероватно никада неће сазнати шта се налазило у сандуцима. По једној верзији, Немац, командант ове операције, склонио је благо негде у Швајцарску, а потом је послат на Источни фронт где је погинуо. Ко зна да ли је својим наследницима и сарадницима рекао где је благо сакрио – прича Вукашин Кашо Роглић, чија је кућа само стотинак метара од Петрове цркве.
– После Немаца дошли су комунисти. Под будним оком Удбе они су педесетих година прошлог века испод једног зида пронашли сандук пун драгоцености. Нико тада није смео да пита шта су тражили и шта су нашли – прича 85-годишња Божидарка Јанић.
Имала је двадесетак година када када је као и други мештани желела да сазна шта траже у цркви, али ником нису дозволили да приђе.
– Неколико дана био је блокиран и пут Нови Пазар – Рашка, који пролази тик уз Петрову цркву. Чула сам да је лично Слободан Пенезић Крцун наџирао потражњу за златом – истиче Божидарка.
Званично, Удба је нашла сандук једног илирског кнеза у коме је било пуно ћилибара, разних драгоцености и старог оружја. Део тог блага наводно се чува у Народном музеју у Београду, а део је, сумња се, Тито поклањао страним државницима или је завршио у приватним колекцијама тадашњих комунистичких моћника.
Вести-онлине
