Poštovanje ikone i njeno uvažavanje u srpskom narodu utemeljio je Sveti Sava.
O poštovanju ikone on je dao i upustvo, a lično je naručivao ikone za pojedine crkve i manastire. Ikone su poklanjali našim hramovima mnogi vladari iz loze Nemanjića.
Stefan Nemanja je darivao ikone Studenici, a medju najstarije sačuvanim jeste prelepa mozaična ikona Odigitrije, s kraja XII veka, njegov poklon Hilandaru.
Stevan Provenčani je poklonio ikone Žiči, kraljica Jelena Gradcu, a Milutin manastiru Treskavici.
Ikone su bile okovane zlatom i ukrašene biserima i dragim kamenjem.
Pravu zbirku od 21 ikone imala je kraljica Beloslava, supruga kralja Vladislava, ktitora Mileševa. Od tada do Velike Seobe Srbalja 1690. u srpskom narodu se razvijalo slikarstvo ikona u vizantijskom stilu, posle čega, usled istorijskih okolnosti, nastaje razdoblje baroka.
U XX veku bila je prava retkost da srpska kuća u kojoj se slavi slava bude bez ikone. Ikona se po pravilu stavlja na istočni zid u gostinjskoj sobi.
Pred ikonom se obavlja osveštenje vodice za slavu.
Kada se slavi slava ikoni se okreće domaćin i zajedno sa gostima pomoli pred njom za zdravlje.
U banatskim hersim selima pravilo je da se iz kuće koja se napušta, zbog preseljenja ili prodaje ne nosi ikona. Ikona i peć uvek ostaju u kući. Novi vlasnik kuće preuzima slavljnje sveca čiju je ikonu zatekao Ta slava postaje preslava i praznuje se pod nazivom kućevni svetac, a to je zaštitnik porodice koja je podigla kuću.
Ikona porodične slave ne sme da se skida sa zida.
U selu Jarkovcu se pohabane i stare ikone ne bacaju, već se odnosi na neku kultnu vodu, kakvu ima većina banatskih sela i tamo se okači da odtraje, a kupuje se nova ikona kućnog sveca.
