Чувени везир Мехмед-паша Соколовић рођен је у српској православној породици у селу Соколовићи.
Као дете одведен је у јањичаре, преведен је у ислам и одгајан као османски војник.
Мехмед-паша био је један од бројних који ће направити зависну каријеру у Османском царском систему, и стићи до положаја великог везира.
Иако одгајан у османском духу, Мехмед-паша своје порекло никада није заборавио.
О томе сведочи и чланак из “Политике” из 1929. године у коме пише да се последњи потомак овог великог везира декларисао као Србин.
“У Бањој Луци живи у дубокој старости Сеиф-бећ Ћеримпашић-Соколовић, мутевелија бањалучког Вакуфа, који је последњи потомак Мустаф (Мехмеда)-паше Соколовића, славног турског великог везира из шеснаестог столећа.
За Мехмеда пашу зна се да је био јак и моћан велики везир, зна се такође и то да је читава породица Соколовића имала и много непријатеља у самој Турској, а то су били они, који су завидели њиховој моћи. На врхунцу своје моћи Мехмед паша је рекао познате речи: „Нек ме не љути Европа јер могу да раширим границе турског царства.“ Једног дана на дивану у Порти пробуразио га је неки босански спахија из Вучитрна и тако је завршио свој живот моћни Мехмед-паша Соколовић.
Потражио сам последњег Соколовића, Сеиф-бега, у његовом стану, на другој страни Врбаса, у муслиманском делу града. Иако доста оронуо, Сеиф-бег је старац, који одаје човека старе племићке лозе. Дрхтавим старачким гласом причао ми је много о величини својих славних предака.
Ето Мустаф (Мехмед) пашу прободе у Цариграду неки босански спахија, а амиџић његов, Ферхат-паша Соколовић, био је овде намесник у Бањој Луци 1572. године. Када је ратовао са аустријским генералом Ауерспергом, Ферхат-паша зароби генераловог сина и даде га за откуп од педесет хиљада дуката. За те новце Ферхат-паша подиже велику џамију у Бањој Луци, која се по њему зове и дан данас Ферхадија џамија. Осим тога оставио је велико добро бањалучком Вакуфу. Ферхат-паша био је два пута премештан из Бање Луке у Будим, и тако је, када је по други пут отишао убијен. Његово тело су балсамовали и пренели у Бању Луку где је и сахрањено у Ферхадији џамији.
Затим ми је Сеиф-бег показао старе турске легате који сведоче да је он прави потомак старих Соколовића. Те легате видео је и превео с турског г. Владо Скарић, кустос сарајевског музеја.
Говорећи ми о својој прошлости Сеиф-бег каже: Е, мој пријатељу, ја сам за време рата био затворен од аустријских власти и упућен у Арад зато што сам се осећао Србином и волео Србију. И ено, видио си оне куће с оне стране Врбаса, до градске ћуприје, све сам ја оно продао да спасим главу од аустријских казамата. Неђе 1922. године предао сам молбу министарству да ми се додијели ратна штета, или што било, јер сам се истрошио и остао без довољно средстава за живот. Па ето, до данас ништа не би. Уздам се да ће сад што учинити ова нова влада.
Дуго смо још разговарали о прошлости Босанске Крајине.
Излазећи, дуго сам још размишљао о сјају и моћи првог великог Соколовића и скромном, не баш завидном животу, Сеиф-бега, последњег Соколовића.” В.Ј, завршава причу у Политици 1929. године.
Последњи потомак Мехмед-паше Соколовића декларисао се као Србин: Аустријанци су га затварали јер се називао Србином и волео Србију
