Када је 13. марта 1975. на Војномедицинској академији у Београду умро Иво Андрић, Милоша Црњанског је та вест веома потресла – био је врло узнемирен. Покушавао је да мир нађе у писању.
Не осећа се добро. Малаксалост, раздражљивост, па и знаци депресије.
Из куће, из свога дома у Маршала Толбухина 81, код кафане “Влтава”, такорећи, не излази. Био је једном у чувеној кафани на обали Саве, према Обреновцу, “Код Мије Аласа” – у књигу гостију уписао је:
“Мији Аласу нема ничег лепшег од рибе у води.
Црњански.”
Физичко некретање још више слаби његову кондицију – успева да устане из фотеље, или да се дигне из постеље без помоћи супруге Виде.
Избегава да прими у кући најближе пријатеље.
Одбија и помоћ са стране. Доктор Богдановић једва успева да га убеди да прихвати помоћ лекара, тако да је некако стао на ноге.
И артериосклероза је напредовала. Истина, у разговору са најближим искрсли би пишчеви луцидни тренуци, али чим би се појавио неки тежи проблем, емоционални и психички – Црњански се губио.
Тог лета, 19. јула 1977. године, Милош Црњански пише своју последњу вољу:
– Ја, Милош Црњански, књижевник из Београда, са станом у Улици маршала Толбухина 81, желећи да распоредим са својом имовином за случај своје смрти, при пуној свести и после зрелог размишљања, одлучио сам, како следи:
Од имовине имам следеће ствари:
Готов новац на штедној књижици код “Београдске банке” у Београду.
Приход од ауторског права за штампање, издавање, превођење и било које друге публикације мојих књижевних дела и мога рада.
Покретне ствари: намештај, слике, ћилиме и све друге ствари у стану за становање.
Некретнина немам.
Сву ту своју имовину, коју сам навео, као и све друге ствари које се нађу код мене и у мојој имовини у часу моје смрти, остављам у наслеђе мојој супрузи Види Црњански, рођеној Ружић, из Београда, с којом живим у браку више од 50 година. Деце и потомака немам, нити других сродника у првој линији.
Ово је моја последња воља и желим да је као такву сви поштују и да као таква буде извршена.
Дементност напредује.
Полако се опраштао од света и живота, окружен фотографијама мајке, Виде, својим портретом (рад Саве Шумановића, с посветом), Добровићевим цртежима, Бијелићевим сликама, својом писаћом машином “адлер”… скромном библиотеком, својим књигама…
Све је готово, докторе
Доктор Михаило Богдановић успео је једног дана, у лето 1977. године, да великог писца изведе из његовог стана, да оду до Авале, у кафану “Кумбара”, на ручак. Седели су на доксату, јели роштиљ, пили црно вино…
Доктор му је причао о боравку у Италији, знајући да је то пишчева омиљена тема.
Било је лепо, Црњански је био расположен. Враћали су се задовољни, а кад су ушли у Београд, Црњански га изненада упита:
– Докторе, је’л ви знате где је моја кућа?!
Ја не могу да се снађем…
Доктор му одговара – наравно да знам. И, кад га је довео пред кућу, Црњански га запита:
– Јесте ли сигурни да ја овде станујем?!
А супрузи Види, кад су ушли у кућу, каже:
– Видо, водио ме доктор у Италију…
Прихватио је те јесени, 26. октобра 1977. године, на свој рођендан, да екипа Телевизије Београд дође у његов дом и да га сними заједно с пријатељима.
Био је тада расположен, али на моменте напуштала га је луцидност.
Тога је и сам био свестан, тих својих душевних криза. Уговарао је да телевизијску емисију о њему ваља снимити на Авали, онда на Стражилову… Сам је рекао да ће кренути са телевизијском екипом тамо. Али, почетком новембра, стање његовог здравља се нагло погоршало. Вида Црњански је 22. новембра позвала доктора Богдановића. Лекар је одмах дошао. Црњански му је сасвим мирно рекао:
– Све је готово, докторе… Нема ништа више од живота. Кад човек не може више ништа да ради, не треба ни да живи…
Ту ноћ Црњански је провео у кошмару – хтео је да устане, да некуда оде… Супруга је једва успела да га врати у кревет или фотељу, преклињујући га да се смири.
А кад је дошло јутро, Вида је телефонирала доктору Богдановићу и замолила га да одмах дође. Доктор је дошао и констатовао да болесник мора у болницу. Црњански је психички био веома узнемирен.
Говорио је тихо, скоро неразговетно. Час је говорио српски, час енглески или немачки.
Покушавао је да скочи из кревета… Пренет је у болницу “Др Драгиша Мишовић”, на интерно одељење, код доктора Богдановића.
Смештен је сам у собу. Био је већ у стању бунила – није знао где је, шта је са њим. Одбија да прими храну и пиће. Не жели да сарађује са лекарима, нити са сестрама.
Све анализе, које су одмах урађене, показивале су да је стање организма Милоша Црњанског сасвим нормално, и срце и плућа.
Никакве органске промене лекари различитих специјалности нису могли да пронађу. Непрекидно је поред њега дежурала сестра или болничар. Очи је држао стално затворене. Ни са најближима није желео да разговара, нити да их погледа.
Приликом прегледа неуролога, последњи пут ће отворити очи и прошаптати:
– Докторка, немојте ме мучити… Немојте ме унижавати…
Онда је једним потезом руке открио доњи део чаршава… био је без доњег дела пижаме… Дошао је и доктор Богдановић. Замолио је да се пацијенту обуче комплетна пижама. Доктор Богдановић покушава да га наговори да узима храну. После неколико кашичица чаја, више ни уста није желео да отвори. Доктор Богдановић га моли да узима храну, а Црњански му на то одговара:
– Ја уопште немам намеру да живим…
То су биле последње речи које је изговорио Милош Црњански.
После два дана, умро је. Болница “Др Драгиша Мишовић” саопштила је да је 30. новембра 1977. године око 17.30 умро песник и приповедач, романсијер и драмски писац Милош Црњански, у осамдесет четвртој години.
Ни после обдукције, конзилијум лекара није успео да објасни узрок смрти. Констатовали су да је смрт психосоматске нарави. Један од највећих српских песника 20. века сахрањен је 2. децембра 1977. године у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, у сумрак снежног дана, уз рецитовање “Лемента над Београдом”:
“А кад умрем срце моје ућути,
да спи,
узглавље меко ћеш ми,
у сну,
бити, Ти…”
Земни остаци Црњанског почивају у гробници заједно са земним остацима Миодрага Булатовића и Слободана Марковића (Либера Марконија).
Текст преузет са fenomeni.me. Оригиналан назив: Jesen Miloša Crnjanskog (8) – Ja uopšte nemam nameru da živim [Tema: Crnjanski]
Аутор: Радован Поповић
