Кнегиња Зорка је била најстарија ћерка црногорског књаза, касније краља Николе I Петровића и супруга Петра I Карађорђевића (који је био краљ Србије, од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године).
Рођена је 1864. године на Цетињу. На крштењу на дан Светог Саве добила је име Љубица, кум је био српски кнез Михаило Обреновић. Ради успостављања добросуседских односа Србије и Црне горе и остварења народног јединство, да Љубица-Зорка како се кнегиња назва на крштењу-буде симбол љубави и Зоре новог времена. Била је прво од укупно дванаесторо деце црногорског кнеза Николе I Петровића и кнегиње Милене.
Своје детињство проводи на Цетињу до 11 године, где су је учили цетињски учитељи и Швајцаркиња, госпођа Најком. Кнегињу Зорку су 1875. послали у Русију да у Смољнском Институту (где су се васпитавале девојке из најугледнијих породица руске аристократије) настави своје школовање. По завршетку школовања враћа се на Цетиње. Почетком 1883. на Цетиње долази кнез Петар Карађорђевић. Намера му је била да се на Цетињу ожени, зближи са Црногорцима и да се ту досели и живи са породицом.
Запросио је младу и лепу кнегињу. Долазак Петра Карађорђевћа на Цетиње и његова веридба с кнегињом Зорком Петровић-Његош није била по вољи противницима ових двеју династија, али је зато тај чин с радошћу прихватио српски и црногорски народ који је у крвном сродству гледао потврду за будућу заједницу. У Цетињском манастиру 30. јула 1883. године обављено је венчање кнегиње Зорке (која је тада имала 19 година) и Петра Карађорђевића (39 година). Свадбено весеље, као и претходна веридба, приређена је по народној традицији, с многобројним гостима који су једва могли да се сместе на мали простор Цетиња.
Кнез Петар и кнегиња Зорка отпутовали су на дан венчања по подне, за Париз, на свадбени пут. По повратку с пута, кнежевски пар се настанио на Цетињу. Ту у цетињском миру подизали су децу. Кнегиња Зорка је Петру Карађорђевићу родила петоро деце:
Јелену (рођена 23. октобра 1884. године, била је супруга великог кнеза Ивана Константиновича. Умрла је 1962), Милену (рођена 28. априла 1886, умрла као дете 21. децембра 1887), принца Ђорђа (рођен 27. августа 1887. и који је једини живео и умро 1972. у отаџбини), краља Александра (рођен 4. децембра 1888, називан витешки краљ Александар Ујединитељ. Био је други краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921-1929), а касније и Краљевине Југославије (1929—1934) и Андрију (рођен и умро 1890, а са њим преминула је и Кнегиња на порођају).
Карађорђевићи су живели на Цетињу, а онда је цетињска резиденција постајала све теснија. Одлучили су да саграде нову на барској обали. Названа је Тополица, по Петровом родном месту Топола у Србији и иста се налази на барској риви. На два висока јарбола, у угловима дворишта, виориле су се српска и црногорска застава.
Главна преокупација кнегиње Зорке за живота била је да њен супруг постане краљ Србије, те је стално била трудна у намери да претенденту на српски престо остави што више потомака. Умрла је 4. марта 16. марта 1890. године, на порођају последњег сина Андреје, који је такође преминуо неколико дана после своје мајке. У жељи да помогне својој супрузи, Петар I позвао је лекаре из Беча, али несрећној кнегињи није било помоћи. Умрла је са речима: “Биће краљ!” мислећи на Петра Карађорђевића, што се и остварило 13 година касније након Мајског преврата.
Сахрањена је на Цетињу, код манастира Свети Петар, али када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра I, пренета је 15. марта 1912. године. Иако је кратко живела, кнегиња Зорка је оставила велики траг у историји као спона Србије и Црне Горе и као мајка југословенског краља Александра I Карађорђевића.
Тринаест година после њене смрти, њен отац, Никола I, честитао је 6. јуна 1903. године своме зету Петру Карађорђевићу долазак на престо Србије овом депешом: “Наше једномишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вечито и нераздјељиво братство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство за престолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супуге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове”.
Кнегиња Зорка остаће упамћена као једна од највећих и најзначајнијих српских краљица – краљица без круне. Кнегиња Зорка добила је улицу на Врачару коју је народ звао Зорина улица. После Другог светског рата име улице је преименовано у улицу Ивана Милутиновића. Након 50 година враћено је име “Кнегиње Зорке”. Улица “Кнегиње Зорке” постоји у Београду у општинама Врачар и Калуђерица, у Шапцу и Тополи.
