O velikom vojvodi Živojinu Mišiću ispisane su stranice domaće i svetske istorije. Njegova strategija danas se proučava na mnogim svetskim vojnim akademijama.
Živojin je bio u skladnom i srećnom braku sa Lujzom, ćerkom bogatog Švajcarca nemačkog porekla sa kojom je imao šestoro dece – sinove Radovana, Aleksandra i Vojislava i ćerke Eleonoru, Olgu i Anđeliju.
Srpski vojvoda tokom ratova nije nimalo štedeo svoje naslednike. Vojvodini stariji sinovi Radovan i Aleksandar su učestvovali u borbenim jedinicama od 1912. do 1918. godine. Najmlađi sin Vojislav je bio učesnik u Drugom svetskom ratu i to na strani partizana.
Sa sigurnošću se može reći da je Živojinov sin Aleksandar imao najtragičniju sudbinu. Nakon sloma države u Aprilskom ratu, 11. maja 1941. godine kao penzionisani oficir u svojoj kući u selu Struganik dočekuje generalštabnog pukovnika Dragoljuba Mihailovića sa kojim donosi odluku o nastavku borbe protiv okupatora. Tada postaje komandant Ribničkog četničkog odreda u Četničkim odredima Jugoslovenske vojske, obaveštajac i jedan od glavnih ustaničkih vođa uz Dražu tokom ustanka 1941. godine. Posle zauzimanja partizanskog Užica, Nemci su 3. decembra izdali naređenje za operaciju Mihailović, kao i napad na njegove snage koje su bile smeštene na Ravnoj gori.
Draža Mihailović je, zajedno sa majorem Zaharijem Ostojićem, bio smešten u kući Mišića u Struganiku. U poslednjem trenutku pred upad Nemaca u kuću Mišića, Draža je uspeo da pobegne i to zahvaljujući svom domaćinu Aleksandru. On je hrabro izašao pred nemačke vojnike i rekao: „Ja sam Draža Mihailović!“. Dok su se Nemci okupirali oko majora, četnički lider je pobegao. Oni su uhapsili Aleksandra Mišića, a zajedno sa njim i njegovog kolegu, Slovenca majora Ivana Fregl.
Nemački vojnici su na sve načine pokušavali da od uhapšenih majora saznaju gde se krije Draža Mihailović i kakve veze ima sa Britancima. Pošto ponosni i odani majori nisu ništa rekli, bili su osuđeni na streljanje. Zbog vojnih činova koje su imali, bilo im dozvoljeno da imaju poslednju želju.
Aleksandar Mišić je poželeo da mu se odvežu pertle na cokulama, dok je Ivan želeo da komanduje odredom koji će ih streljati.
Na samo par sekundi pre nego što je Ivan izdao komandu, Aleksandar je skinuo cokulu i bacio je ka streljačkom odredu. Svojim poslednjim gestom je dao do znanja da je umro boreći se za slobodu svoje zemlje i svog naroda.
