О великом војводи Живојину Мишићу исписане су странице домаће и светске историје. Његова стратегија данас се проучава на многим светским војним академијама.
Живојин је био у складном и срећном браку са Лујзом, ћерком богатог Швајцарца немачког порекла са којом је имао шесторо деце – синове Радована, Александра и Војислава и ћерке Елеонору, Олгу и Анђелију.
Српски војвода током ратова није нимало штедео своје наследнике. Војводини старији синови Радован и Александар су учествовали у борбеним јединицама од 1912. до 1918. године. Најмлађи син Војислав је био учесник у Другом светском рату и то на страни партизана.
Са сигурношћу се може рећи да је Живојинов син Александар имао најтрагичнију судбину. Након слома државе у Априлском рату, 11. маја 1941. године као пензионисани официр у својој кући у селу Струганик дочекује генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића са којим доноси одлуку о наставку борбе против окупатора. Тада постаје командант Рибничког четничког одреда у Четничким одредима Југословенске војске, обавештајац и један од главних устаничких вођа уз Дражу током устанка 1941. године. После заузимања партизанског Ужица, Немци су 3. децембра издали наређење за операцију Михаиловић, као и напад на његове снаге које су биле смештене на Равној гори.
Дража Михаиловић је, заједно са мајорем Захаријем Остојићем, био смештен у кући Мишића у Струганику. У последњем тренутку пред упад Немаца у кућу Мишића, Дража је успео да побегне и то захваљујући свом домаћину Александру. Он је храбро изашао пред немачке војнике и рекао: „Ја сам Дража Михаиловић!“. Док су се Немци окупирали око мајора, четнички лидер је побегао. Они су ухапсили Александра Мишића, а заједно са њим и његовог колегу, Словенца мајора Ивана Фрегл.
Немачки војници су на све начине покушавали да од ухапшених мајора сазнају где се крије Дража Михаиловић и какве везе има са Британцима. Пошто поносни и одани мајори нису ништа рекли, били су осуђени на стрељање. Због војних чинова које су имали, било им дозвољено да имају последњу жељу.
Александар Мишић је пожелео да му се одвежу пертле на цокулама, док је Иван желео да командује одредом који ће их стрељати.
На само пар секунди пре него што је Иван издао команду, Александар је скинуо цокулу и бацио је ка стрељачком одреду. Својим последњим гестом је дао до знања да је умро борећи се за слободу своје земље и свог народа.
