POSLEDNJA ŽELJA DANILA KIŠA: Pisao je isključivo na srpskom jeziku i imao je samo OVU želju pre smrti…

Danila Kiša, velikana srpske književnosti koji je pisao srpskim jezikom, ali nije voleo nacionaliste i nacionalizam, danas svojataju svi. Ma, koliko bio genijalnog uma nije izbegao ni da bude osporavan, oštro kritikovan, ocenjen od strane nekih kao plagijator i na neki način za svog života neshvaćen i prognan. Kažu da je te 1989. godine odluka o dodeli Nobelove nagrade za književnost već čekala u koverti, ali je njenu dodelu Kišu sprečila njegova smrt.

Ovaj pi­sac po­li­glo­ta, ko­ji je pre­vo­dio po­e­zi­ju i pro­zu sa ma­đar­skog, francuskog i ru­skog je­zi­ka, pi­sao je isključivo na srp­skom je­zi­ku. U jednom svom odgovoru onima koji su se čudili zašto baš na srpskom piše, Kiš im je objasnio u svom stilu – kao što kla­vir ne mo­že da za­me­ni vi­o­li­nu, ta­ko je i za Da­ni­la Ki­ša srp­ski je­zik je­di­ni in­stru­ment na ko­me pi­še.

„Čo­vek sa­mo je­dan je­zik mo­že po­zna­va­ti istin­ski, onaj na ko­me pi­še… Mo­gu re­ći da istin­ski do­bro znam sa­mo je­dan je­zik: srp­ski i da na tom jezi­ku pi­šem i u Pa­ri­zu”, na­pi­sao je u ese­ju „Po­sled­nje pri­be­ži­šte zdra­vog ra­zu­ma“ ko­ji je ob­ja­vljen post­hum­no 1990. go­di­ne.

1976. godine otpočeta je hajka na Danila Kiša kao plagijatora –

Da­ni­lo Kiš umro je pre dva­de­set se­dam go­di­na, a iz knji­ge Mi­li­vo­ja Pa­vlo­vi­ća „Ve­nac od tr­nja za Da­ni­la Ki­ša“ (iz­da­nje „Slu­žbe­nog gla­sni­ka”) mo­že se vi­de­ti ko­li­ko to­ga iz nje­go­vog ži­vo­ta i de­la još ni­je pro­tu­ma­če­no, i ko­li­ko smo osta­li du­žni jed­nom od naj­ve­ćih mo­der­nih pi­sa­ca sa na­ših pro­sto­ra.

Pi­smo ko­je je Da­ni­lo Kiš upu­tio Mi­ro­sla­vu Kr­le­ži 30. sep­tem­bra 1976. go­di­ne autor knji­ge je na­šao me­đu ne­ko­li­ko hi­lja­da pi­sa­ma u Kr­le­ži­noj za­o­stav­šti­ni u Za­gre­bu ko­ja još ni­je ob­ja­vlje­na. Kiš oba­ve­šta­va Kr­le­žu da su ga po­vo­dom nje­go­ve po­sled­nje knji­ge „Grob­ni­ca za Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča” op­tu­ži­li za pla­gi­jat, i da je to lja­ga i kle­ve­ta ko­ja se ne mo­že ni­čim spra­ti. On po­mi­nje tekst no­vi­na­ra i jed­nog od ured­ni­ka „Du­ge” Dra­go­lju­ba Go­lu­bo­vi­ća Pi­žo­na „Ni­ska od tu­đih bi­se­ra” ko­jim je ot­po­če­ta haj­ka na Da­ni­la Ki­ša kao „pla­gi­ja­to­ra”.

„Uza­lud sam mu ja, pri­li­kom jed­nog su­sre­ta, do­ka­zi­vao či­nje­ni­cu da ne­pri­po­ve­dač­ki tekst (kao što je onaj o ka­te­dra­li ili, re­ci­mo, od­lo­mak iz ne­kog ku­va­ra) u pri­po­ve­ci za­do­bi­ja ona­kvu funk­ci­ju ka­kvu mu je autor na­me­nio”, pi­še iz­me­đu osta­log Kiš po­ku­ša­va­ju­ći da ob­ja­sni Kr­le­ži do ko­je me­re je po­go­đen ne­pra­ved­nom haj­kom. Ali Go­lu­bo­vi­ćev tekst bio je tek po­čet­na ka­pi­sla is­pa­lje­na pro­tiv Ki­šo­vog „Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča”.

Su­de­ći po od­go­vo­ru, Kr­le­ža ni­je ozbilj­no shva­tio Ki­šo­ve ja­de. Iako ga je neizmerno cenio i uvažavao kao pisca, njegov odgovor Danilu Kišu bio je prilično hladan:

„Pu­sti­te tu olu­ji­cu (u ča­ši vo­de) ne­ka pro­hu­ji, a da se po­žu­ri­te is­pred ru­da, na vrat na nos, ne­ma smi­sla!”, na­pi­sao je u od­go­vo­ru Mi­ro­slav Kr­le­ža. Bu­ra ko­ja se di­gla da­le­ko je pre­va­zi­šla olu­ji­cu u ča­ši vo­de, i du­go po­što je na­pi­sao „Grob­ni­cu za Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča” ni­je pro­hu­ja­la kle­ve­ta o Da­ni­lu Kišu.

Na­pa­da­li su ga po­je­di­ni knji­žev­ni­ci , osla­nja­ju­ći se naj­če­šće na ide­o­lo­gi­ju, bez knji­žev­nih ar­gu­me­na­ta. Evo kako je pisac stao u odbranu originalnosti svog dela –

Kao od­go­vor na haj­ku Kiš je 1978. go­di­ne na­pi­sao knji­gu „Čas ana­to­mi­je”, ko­je je Pre­drag Pa­la­ve­stra svr­stao u „jed­no od naj­zna­čaj­ni­jih de­la no­vi­je srp­ske knji­žev­ne kri­ti­ke”. Ki­ša je po­seb­no za­bri­nu­lo pre­me­šta­nje po­le­mi­ke sa knji­žev­no­te­o­rij­skog na po­li­tič­ki plan. Mno­gi po­zna­va­o­ci Ki­šo­vog de­la sma­tra­ju da je zbog ove haj­ke Kiš od­lu­čio da se traj­no pre­se­li u Fran­cu­sku.

Kada je krenula ta čaršijska priča o Kišu kao plagijatoru, pola Beograda je ustalo u njegovu odbranu. Kišov prijatelj i naš pisac Filip David, nije čak ni želeo da mu kaže kako je u Klubu književnika prvi čuo priču o navodnom plagijatu. Interesantno je da je upravo priča u kojoj je Kiš upotrebio taj dokument, zbog koga su ga i teretili za plagijat, bila posvećena Filipu Davidu. Svaka od sedam priča, koliko ih ima u Grobnici za Borisa Davidoviča, nosila je posvetu nekom dragom prijatelju. Iako je korišćene dokumenata u pričama pisaca bio već svetski trend u literaturi, Kišu su to zamerali i zbog toga ga najoštrije osudili i osporavali. Među njima bio je i veliki pisac Miodrag Bulatović.

NIN je u to vreme objavio 4 “antikišovska” teksta, koja su govorila iz tabora onih koji su ga optuživali. I taman kad je NIN hteo da objavi tekst u odbranu Kišu, stigla je vest da je pisac odbio NINovu nagradu.

Ni te­sta­ment Da­ni­la Ki­ša, či­ji fak­si­mil je pr­vi put ob­ja­vljen u knji­zi Milivo­ja Pa­vlo­vi­ća, ni­je is­po­što­van u pot­pu­no­sti –

Na­pi­sao ga je u Pa­ri­zu 17. sep­tem­bra 1989, ne­pu­nih me­sec da­na pre ne­go što je pre­mi­nuo. Sve­do­ci pri­li­kom ove­re su bi­li Stan­ko Ce­ro­vić i De­san­ka Ras­po­po­vić.

“Že­lim da bu­dem sa­hra­njen u Be­o­gra­du, po pra­vo­slav­nom cr­kve­nom ri­tu­a­lu. Bez go­vo­ran­ci­je!”, na­pi­sao je iz­me­đu osta­log u tom krat­kom te­sta­men­tu.

Bi­la je to lič­na od­lu­ka, ko­ju ne­ki nje­go­vi pri­ja­te­lji ni­su raz­u­me­li, pošto je Kiš sebe smatrao “poslednjim Jugoslovenom”. U nacionalizmu nije video budućnost. Ipak, osećao je dug prema Pravoslavnoj crkvi koji može da se oduži samo na jedan način. Njegovo pravoslavno opelo je bilo izvesno od trenutka kada je kršten u pravoslavnoj crkvi u Novom Sadu 1939, čime se spasao od daljeg progona kao jevrejin.

Govorio je da spava s pištoljem pod jastukom, ako ga savlada potreba da sve okonča. Predosećanje smrti bilo je sve jače. Sklupčao bi se na krevetu i očajno ponavljao: „Ja nisam hrabar – nisam hrabar čovek!”

Iako je na­pi­sao da že­li sa­hra­nu bez go­vo­ran­ci­ja, Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić krat­ko je go­vo­rio na nje­go­vom gro­bu, ali je već u uvod­noj re­če­ni­ci re­kao da je „nje­go­vo po­sled­nje za­ve­šta­nje o ću­ta­nju nad njim na dan po­gre­ba du­blje od svih re­či”.

Umro je od karcinoma pluća 15. oktobra 1989. godine. Imao je pedeset i četiri godine, isto kao i njegov otac kad su ga odveli u Aušvic. Sahranjen je u Aleji zaslužnih velikana u Beogradu.

Iako je pred sam kraj izjavio da je jedino što ga istinski boli život, on je veoma voleo život.

Ovde možete pogledati kako o svom stradanju i čudesnom preživljavanju nacističkog istrebljenja govori lično Danilo Kiš i kako o njemu govori njegov prijatelj (a naš pisac i dobitnik NINove nagrade) Filip David –

Preuzeto sa: Politika/NIN