Никола Тесла је те 1892. године, после одржаних предавања у Лондону и Паризу – од фебруара до априла, хитно допутовао у Госпић, како би се опростио од своје мајке Ђуке, која је била на самрти. После сахране, посетио је Загреб. У Будимпешти га је дочекала делегација града Београда, Велике школе и Српског инжењерског друштва са молбом да посети Београд.
Долазак славног научника у престоницу Краљевине Србије 1. јуна 1892. године за Београд и Београђане био је незабораван и изузетан догађај. А, Тесла се, окупиран својим научним радом и проналасцима, у српској престоници задржао само 31 сат.
Одликован је (накнадно) Орденом Светог Саве другог степена, видео се са краљем Србије Александром Обреновићем, а посетио је и Народни Музеј и Велику школу, где се обратио студентима и професорима. Сусрео се и са песником Јованом Јавановићем Змајем чију је поезију, како је рекао, “када му је било најтеже у Америци и када је био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама читао”. Као већ светски признат научник, Тесла је имао посебну поруку за српски народ. У овој поруци недвосмислено је потврдио ком народу припада. У хотелу “Империјал” био је приређен свечани ручак у Теслину част, а после ручка Тесла је посетио и Велику школу, обишао њене кабинете и Музеј. Ректор, Никола Алковић одржао је поздравни говор, а Тесла је пред окупљеним студентима, са одушевљењем устао и рекао:
„Своју радост, коју ја овога тренутка осећам, ја не умем да вам искажем, али се радујем што могу овом приликом да пред вама, мила браћо, изразим свагда своје најмилије задовољство, да сам био и да вазда остајем само Србин и ништа више… Дешава се, господо, да човек, удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се ја занимам, по каткад смете с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али тога, господо, код мене никад није било, а надам се да и неће и не може икад ни бити. Ако се ја и не налазим међу вама, да као и ви што више привредим на олтар српске мисли, ја радим други посао, на други начин прослављам име српско, и на други начин радим и трудим се, да колико могу и ја што корисно привредим своме народу и својој милој браћи. И ако има какве славе и заслуге за човечанство, да се припише моме имену, то та почаст више припада српском имену, српском народу из чије сам средине ја поникао.“
Даље је Тесла окупљенима говорио о „исконској борби наших предака на Косову“, и захвалио им следећим речима: „Браћо и другови! Хвала вам на толикој пажњи и одликовању. У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свету.“
