Ако би вас неко питао знате ли песму “Јутрос рано слушам”, вероватно бисте одговорили одрично, ни не знајући да је заправо у питању песма коју воли подједнако народ са простора читаве бивше републике. У питању је чувена песма “У лијепом старом граду Вишеграду” која је деценијама сматрана изворном. Ова својеврсна химна града на Дрини, препознатљива по своја четири стиха, пева се преко шездесет година, без обзира на границе, вере и нације, а многи не знају ко је њен аутор.
Ову песму је давне 1936. године, за време боравка у Вишеграду, написао и компоновао Крагујевчанин Драгиша Недовић (1916—1966). Била је посвећена девојци Кики са Бикавца, познатог узвишења изнад Вишеграда са погледом на чувену ћуприју на Дрини. Оно што је још интригантније, песма је имала и пети стих, који је избачен јер је сматран националистичким, само због тога што се у њему помиње Србија.
Након што је средином педесетих година прошлога века босанскохерцеговачки певач Химзо Половина (1927—1986) снимио је ову песму и отпевао је избацивши цео поменути пети стих:
“Устај испрати ме, морам да путујем,
У Србију идем своме родном граду,
За тобом ћу Кико много да тугујем,
Зашто сам те саму оставио младу.”
Хроничари су забележили да је након тога Недовић најавио тужбу против Половине због крађе песме, а посебно због изостављања последњег стиха. Тадашње власти, ипак, успеле су да донекле изгладе спор, након чега је Химзо Половина у другом издању плоче, као аутора песме, потписао Драгишу Недовића. Но и у овом издању песма није имала последњи стих у коме се помиње Србија и девојка Кика.
Изненадиће вас још и које је све песме написао и компоновао исти аутор, Драгиша Недовић, јер их многи данас сматрају народним, изворним, песмама:
Написао је више од 500 песама – српских народних, севдалинки, романси и далматинских песама. Најпознатије су “Стани, стани, Ибар водо”, “Лепе ли су, нано, Гружанке девојке”, “Обраше се виногради доле крај Тополе”, “Јесен прође, ја се не ожених”, “Текла река Лепеница”, “Ајд’ д’ идемо Радо”, “Јутрос ми је ружа процветала”, “Кад си била мала Маре”, “Засвирај ми стара фруло”, “У лијепом старом граду Вишеграду”, “Прођох Босном кроз градове”, “Сиромах сам друже”, “Кад си била мала Маре”…
Драгиша Недовић рођен 1916. године у сиромашној градској породици са деветоро деце. У шеснаестој години пешке се отиснуо у свет “да народ чује његову музику”.
Са собом је понео само гитару, а то искуство преточио је у стихове познате песме “Сиромах сам друже/ нигде ништа немам/ само једну стару/ скршену гитару…”
Неко време боравио је у Босни, где су настале севдалинке: “У лијепом старом граду Вишеграду”, “Из Босне се једна песма чује”, “Босанске ме пјесме занијеше”, “Прођох Босном кроз градове”… а онда путује у Далмацију где пише песме “О, липа ти незнанко”, “О, бродићу бели”, “Маре, Маре, срићо моја”, познатија по првим стиховима “Кад си била мала Маре…”.
У родном граду затиче га почетак Другог светског рата. Заједно са многим суграђанима, Немци га одводе на стрељање у Шумарице, али га тамо неки немачки официр препознаје као музичара и поштеди му живот. Траснпортован је у логор у Немачкој, где ће провести четири године.
Иако је пре рата завршио машинбраварски занат, компоновање је једино што заиста уме да ради, и он се тиме бави и по повратку из заробљеништва, све до 1966. када је умро од инфаркта.
Оставио је за собом преко четири стотине песама.
Неки Хрвати тешко су се мирили са чињеницом да је један Шумадинац аутор популарне “Кад си била мала Маре”. Пред распад СФРЈ 1989. године загребачки “Југотон” је ову песму објавио у публикацији “50 најлепших изворних песама”, а 2002. године је Симфонијски оркестар Радио Загреба снимио “Маре”, али прекомпоновану – као изворну.
Давних осамдесетих година прослављени фрулаш Бора Дугић предложио је да се Драгиши Недовићу подигне споменик у центру Крагујевца. До данас, то није учињено…
Опанак, Курир
