Положај жене пре једног или више векова у оквиру српске породице често није био нимало лак. Нарочито у руралним срединама где се подразумевало да, осим кућних послова и бриге о деци, подносе тежак и напоран физички рад и терет, без права на приговор. Укратко, положај жене у односу на мушкарца био је изразито инфериоран и тежак, како тврди српски психолог Жарко Требјешанин.
Патријархат је, сам по себи, социјална организација живота људи заснована на стриктном поштовању традиције у којој највишу власт и највеће поштовање има отац, а у модерно време мушкарац уопштено, док жена има подређену улогу. Патријархат се одликује строгом хијерархијом, која се заснива на два принципа: жене су подређене мушкарцима, а млађи мушкарци су подређени старијим.
У студији Жарка Требјешанина “Мушко – женски односи у српској традицијској култури” српска патријархална култура дефинисана је пре свега као “сељачка култура, у којој су главни видови привређивања сточарство и земљорадња”. Друштвене заједнице биле су организоване на начелу сродства – племе, братство и род. Једно племе везивала је иста крсна слава и борба против заједничког непријатеља, братство су сачињавали сродници од истог претка, а род (фамилију, колено) сачињавало је више породица са истим презименом.
У патријархалној породици најстарији човек је и најискуснији, најмудрији – најпаметнији. За њим следи млађи мушкарац, син, отац деце. А положај жене у нашој патријархалној култури, невезано за њене године, објективно гледано био је заиста врло тежак.
О томе је сведочио и Вук Караџић, прикупљајући умотворине, крећући се међу српским народом:
“Код свију Срба жене су јако потчињене мужевима, а у Црној Гори држе их готово као робиње. Осим својијех женскијех послова, као да преду, тку, кувају музу и тд. оне раде и највећи пољскијех и другијех послова, које иначе људи раде. Често се може видјети како се жене с тешкијем теретом вуку преко стијена и планина, а муж иде празан с пушком о рамену и чибуком у руци. И при свем томе жена је срећна ,ако добије мужа, који је поред тога не туче без икаква повода, само што му се тако прохтије. Исто тако жена не смије свог мужа назвати именом, већ каже само ‘oн’.”
Етнолог Милан Ђ. Милићевић о односу мушкарца према жени у Србији записивао је следеће: “Женскиње треба да устану раније од мушкиња; оно мушкињу полева да се умије (…) сељанка ручконоша носећи радинима ручак, обично има на рамену обрамицу с торбом хлеба и с лонцем готовца, на леђима, често колевку (ако ће и она имати шта да ради), за појасом јој преслица те идући граби и што да опреде! Ох, нема лако такве живомученице као што је жена сељанка!”
Како је забележио Светозар Марковић у делу Србија на истоку “жена је беспоговорно одана и потчињена свом човеку… Она је слуга и мужу и његовим родитељима. Посебно свекрви“, додаје Жарко Требјешанин. Она заузума маргиналан, бедан положај.
Валтазар Богишић о женама у Херцеговини записао је: “Жена је своме мужу покорна, тако д ана само један поглед кривим оком стрепи, ћути кад муж на њу виче па макар она и имала право, не смије се бранити кад је бије ни побјећи, пази да му је све справно исправно у кући, повинује с ењеговим заповједима и осим што ђецу рађа, доји и подиже, све друге женске радње извршује, и тежачке се радње не штеди…”
А о томе колико су више поштована мушка деца од женских, Милићевић је записао следеће:”Мушка страна свакад је претежнија од женске. Кад се роди мушко дете, девета кућа пева, а кад се роди женско дете, девета кућа плаче, веле старе бабе. Женско у Шумадији не прелази пута мушком.” Негативна дискриминација женског детета примећује се при самом доласку на свет, тврди Требјешанин. Рођење мушког детета прате свеопште весеље , необуздана радост, понос родитеља , пуцање из пушака, чашћавање… Рођење женског – мук, жалост, стид, а некад и узвик: Женско да се не роди! У Црној Гори, када се наводи колико племе има људи, каже се “триста пушака”, што значи да се женска деца и не броје. А према Грбаљском законику из 1427. “двије главе женске” вреде за једну мушку”.
Овде Требјешанин као пример наводи и једну причу Вука Врчевића под називом “Зет и тазбина” у којој кнез вели: Син је кутњи темељ, крсна свијећа; вјечна домаћа читуља, бранич цркве и народа… а ђевојка? Она није друго но туђа вечера за суђену кућу.”
Жена је до удаје подређена оцу, а по удаји свом мужу. Док је девојка о њој брине цела породица, па и целокупна заједница, а када се уда штите је муж и целокупно братство. У патријархалној Србији, девојка која “изгуби част” (“посрне”) била је презрена од својих најближих, каткад отерана од куће, а некада чак и каменована као изрод који је осрамотио породицу! Каткад би неверној жени откинули и нос “да се познаје по грдилу”. “Свуда се у нашем народу пази да девојка отидне свом мужу чедна”, пише Тихомир Р. Ђорђевићу раду “Девојачка невиност”, наводи као пример Жарко Требјешанин.
Колике су последице оваквог односа патријархалног друштва према жени осети се и данас. У Црној Гори све је већи број селективних абортуса; врше се пренатални тестови како би се што раније утврдио пол детета и како би се на време “реаговало” абортусом ако је дете женско.
НВО Центар за женска права покренуо је кампању #Нежељена којом позивају грађане да потпишу петицију чији циљ је унапређивање црногорских закона и спречавање злоупотребе раних пренаталних тестова у сврхе селективних абортуса. Читуља на којој пише: “Последњи поздрав. Драга #нежељена твоји родитељи више желе дечака и зато ниси добила прилику да будеш рођена. Опрости им. Твоја ожалошћена Црна Гора” потресла је не само Црну Гору, него и цео регион.
Опанак
(Литература: “Мушко – женски односи у српској традицијској култури”, у: “Мушкарац и жена”, приредио Бојан Јовановић, Београд, Гутенбергова Галаксија, 2001)
