Велики глумац Небојша Глоговац сахрањен је јуче у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. На комеморацији у Југословенском драмском позоришту, завршеној петнаестоминутним аплаузом, од њега су се дирљивим речима опростиле његове колеге и пријатељи.
Дирљиво писмо позоришног режисера Слободана Унковског прочитао је млади глумац Марко Јанкетић. Оно најбоље осликава људску природу Небојше Глоговца, његов таленат, посвећеност послу и разлог због кога је оволико цењен од стране колега и људи у Србији.
“Многе су ствари заборављење, али се једне јасно сећам. Када се појавио на првој проби Буре Барута, помислио сам / Како неко ко је тако стидљив може да буде глумац? Како неко ко је донео ону страну реке са собом, који вуче Панчевачки мост иза себе замишљен под његовом тежином, може да одигра лако и једноставно? Како овај дечко, младић, са локнама у коси, који је оставио за собом цркву у дворишту и оца свештеника може да игра у овој крвавој и опорој драми без милости и са псовањем?
Касније сам видео да то није стид него замишљеност над послом, да је његов приступ игри као приступ исповести, да је његова посвећеност аутентична и искрена, да је његов наизглед иронични смешак испод лица у ствари радост јер види и зна свој могући резултат пре свих нас.То је била његова фаза спорог подизања до висине задатка, комплетно праћење сопственог ритма и интензитета.
Упитах га на проби: Глоговац / ниси њега могао звати именом, јер некако није било довољно озбиљно за мисију коју води, Глоговац, хоће ли ускоро да пристигне и глума?
Волео сам тај његов тренутак безгласног смеха, ту унутарњу радост и лепоту која само што није експлодирала испод његове затегнуте озбиљности, то препознавање нечег неизрециво заједничког, то купање и ваљање у експлозији стваралаштва. Тај неизговорени прекрасни унутарњи монолог комплексног хаоса и наизглед несигурности. Тај његов тајни унутарњи садржај који је тако моћно подржавао глуму а остао до дана данашњег недохватљив.
Тај свет детињства, тај мост као нека царина духа, та занетост и замишљеност која се мењала до непрепознатљивости али је остала стално присутна. Вукући на леђима тај велики челични мост, невидљив за остале, Глоги, то је било највише од тепања што је било дозвољено, остављао је у Београду, и свуда где је играо, и у свему што је играо, један огроман и дубоки траг и ми се нисмо питали како један релативно крхи појединац може да подигне те велике немерљиве тежине игре и како може да буде тако узбудљиво, до хистерије, у самој игри, у животу који се догађа неком другом на неком другом месту.
Његово напајање животом било је од неких других људи изван позоришта, у кафићу необичног имена, где Француска улица прескаче стазу круга двојке. Када ме је једном позвао тамо да се дружимо то сам примио као неко признање, скоро одликовање с његове стране.
Тако се лако и чисто давао на проби, као нека нежна, ситна, мрежа разапета између сада и онога што покушавамо да достигнемо. Па кад би се позиционирао, усмерио, све се даље развијало и размотавало без великог учешћа редитеља, без видљивог напора, и само пажљиви и посвећени посматрач је могао да препозна рађање новог и монументалног, откривање лепог или ружног, како је већ било потребно.
Глоговац је увек имао отвореност ка свету, способност да дубоко верује неизвесним подухватима изван његове контроле, што га је могло довести у критичне и опасне ситуацији, али то је ваљда стваралаштво, то је тај посао којим се бавио.
Позориште је како сви знамо колективна уметност, али базирана на моћном појединцу. Глоговчев одлазак је померио зграду ЈДП, она више није на свом месту и тешко да ће се вратити тамо. Отворила се на том месту црна рупа из које куља туга и истовремено гута смисао и логику поступака и редоследа одлазака. Напукла је театарска мапа региона, потресла се филмска индустрија, у телевизији Немањићи се копрцају у муци и неизвесности. Пулска арена се накривила, цео регион је постао кућом жалости.
Само се челични Панчевачки мост тихо вратио на своје место, и сви ми, стојимо у великој гужви на њему, и неми, без покрета, посматрамо један мали бели бродић, са упаљеним сигналним светлима по дану, кога један неочекивани налет велике воде гура негде напред. А на њему, ако добро видимо, јер нам се срце замутило од петка, стоји Глоговац у тамном оделу и са белом кошуљом, као из Хамлета и озбиљан држи кормило које више не служи сврси.
Река тече пребрзо, нисмо стигли ни да ти махнемо, наш драги Небојша.”
Новости
