Гркиња са Крфа упутила је ово писмо српском официру на Солунском фронту 1918. године, са најлепшим и најтоплијим речима о нашем народу и духу какав само ми имамо.
“Откако сте Ви Срби отишли са Крфа, ја се још нисам развеселила.
То веле све жене које живе на овом малом острву. За нас би било боље да нисте дошли на Крф, јер нам је сада горе.
За последње три године толико сам се била навикла на та питома лица војника, на њихове доброћудне питоме очи.
Чудна сте ви раса!
Један руски пуковник ми рече да је то особина свих Словена. Ове последње три године док сте били овде, проживеле смо лепо и пријатно. Сваког дана трчала сам на прозор да видим каквог познатог Српског официра, само да ми се јави и да се пријатно на мене осмехне. Било ми је доста за тај дан до спавања.
Крф је онемео, не пева се више.
Ваш народ стално пева и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла. Можете да ме сматрате за великог непријатеља вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину.
Дошли сте, показали шта је живот и отишли, а нас сте оставили несрећне.
Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива. Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без љубави.”
Из архива САНУ
Преузето са: Српска историја
