Srbijo, ne dozvoli da se ugasi još jedan mladi život!
Darija Petrović iz Banje Koviljače ima samo 16 godina i od najranijeg detinjstva bije bitku sa brojnim bolestima koje su zahvatile njen organizam. Darija ima 55 propratnih dijagnoza, od koji su neke teške i retke. Poremećaj zgrušavanja krvi (Morbus von Willenbrand), Meinerova bolest, lumbalni sindrom (retkost za osobe njenog uzrasta) su samo neke od bolesti sa kojima se ona bori.
Humanitarna fondacija Budi human – Aleksandar Šapić prikuplja novčana sredstva za njeno lečenje. Od 5.703.550,00 din koliko je neophodno, prikupljeno je samo 113.365,00 din.
U avgustu prošle godine Darijino stanje se pogoršalo i ovih dana Darija se sprema za odlazak na kliniku u inostranstvo, na lečenje zakazano tačno pre godinu dana. Pošto cela suma za ovo lečenje nije prikupljena, ostaje vrlo mala šansa da će lekari tamo uopšte pokušati da spasu njen život.
Svesna svoje preteške borbe, hrabra i neustrašiva, ali i vrlo rezignirana i razočarana, odlučila je da objavi otvoreno pismo svim odgovornima koji okreću glavu ne samo kada je u pitanju njen život, već život svih bolesnih i nemoćnih u Srbiji.
Pismo prenosimo u celosti.
“Počeću sa običnom početnom frazom, sa ‘poštovani’, mada mnogi ne shvataju šta ta reč uopšte znači.
Poštovani predsedniče, premijerko, ministri, poslanici i svi zaposleni u ministarstvima, doktori… koji ne dajete šansu za moje izlečenje, želim da vam se javno obratim.
Pitate se zašto javno?
Zato što je milion puta zakucano na sva vaša vrata, koja su bila zatvorena za sve molbe i očajne krike moje majke, koja je tražila samo jedno, da spase život svome detetu. Zabarikirana sistemom, obilnom administracijom, pravilima, propisima… koji ne važe za sve i još svašta nešto, što je vrednije od mog života. Života deteta. Života dece.
Obraćam vam se lično JA, Darija Petrović, i pitam vas, svesna da neću dobiti odgovore na moja pitanja.
Zašto mi ne pružate šansu da živim, da budem koristan i ravnopravan član ovoga društva? Čime sam zaslužila sa svojih 16 godina da budem sistemski odbačena iz ovog društva? I to samo što sam obolela od neke bolesti. Bolesti koju mi vi ne dozvoljavate da se pronađe i možda izleči. Vašim pravilima, propisima, administracijom… I opet se ponavljam, koja važi samo za nas male, neprimetne članove ove sistemske zajednice.
Zašto me otpisujete pre nego i što ste me upoznali i uverili se da i ja mogu da budem korisni član zajednice? Zašto mi ne pružate šansu?
Ako već nećete da mi ispunite želju da živim, bar mi dajte šansu da se lečim, da pokušam, da se borim… Pokažite mi da je moj život vredniji od bilo koje administracije, propisa, sistema… Dajte mi šansu.
Znam da znate, jer vi sve znate, da 20. avgusta treba da idem na kliniku u inostranstvo, da idem da potražim moju izgubljenu šansu za izlečenjem, koju mi VI niste pruzili. Isto tako, znate da idem kao očajni prosjak, za kojeg su roditelji poslednjim vapajem prosili, iznoseći sve moje dijagnoze i sve u vezi sa mnom u javnost, samo da bi spasli moj zivot. Da, prosili i prose, za moj život, ali su prvo kucali na sva vaša vrata, koja ste vi sistematski zatvorili ne razmišljajući i ne prepoznajući očaj roditelja koji mole da se spase život njihovog deteta.
Znam da znate, ali ne znate, a i ne interesuje vas, 20. avgusta NEĆU MOĆI OTIĆI NA KLINIKU, jer nismo uspeli. Uz svu podršku naroda koji se trudio, mi nismo uspeli. NISMO USPELI DA ISPROSIMO cenu moga života. Da, nismo uspeli.
Zato želim lično da vas obavestimm, a znam i da vas ne interesuje – NISMO USPELI.
Želim i da vam se zahvalim što ste moje roditelje pretvorili u očajne prosjake, koji još očajnije puštaju krike vapaja, da spasu jedinu i najveću imovinu koja im je ostala – MOJ ŽIVOT.
Što ste nam svima, pa i meni, sistemski zatvorili sva vrata?
Da vam se zahvalim što ste moj život odbacili kao pocepanu krpu.
Što ste mi dodelili vreme čekanja, a koje nije moj saveznik, kao ni vi.
Posebno da vam se zahvalim što mi niste pružili šansu i što ste pokazali koliko vredi za vas moj život. Život jednog 16-godišnjeg deteta.”
Građani Srbije, svi ljudi dobre volje, ukoliko imate priliku… progutajte gorak ukus u ustima nakon čitanja Darijinog pisma, potisnite gnev prema svim odgovornima koji ne žele da čuju vapaj nedužnog deteta i pošaljite bar jedan sms pomoći kako bi Darija ipak imala šansu da živi. Ne dozvolimo da Srbija izgubi ovako plemenito i hrabro biće željno života!
