Pismeni sastav Milutina Bojića o Beogradu pruža nam jedan potpuno nov pogled na našu prestonicu tog doba i pokazuje da se talenat našeg pesnika ispoljavao još u njegovoj ranoj mladosti.
U kratkom stvaralačkom veku, koji nije trajao ni deset godina, Milutin Bojić (1892-1917) je uspeo da se ostvari kao potpuno dovršena i celovita književna ličnost prvog reda. Da će ovaj pesnik postati “kralj reči”, dokazuje i njegov pismeni zadatak iz srpskog jezika na temu okolina Beograda, koji je Bojić napisao kao đak beogradske realke.
Vreme je letnjeg raspusta i godišnjih odmora, a ovaj Bojićev tekst, koji je osvanuo na sajtu Biblioteka “Milutin Bojić” može vam poslužiti kao inspiracija da krenete u obilazak vaše okoline i beležite skice sa tih putovanja.
Okolina Beograda
Zaista divan položaj Beograda! Sa koje strane Beograda gledam okolinu, ona je veličanstvena. Pa i Srpska Istorija pominje ga kao centar za istok
No, pređimo na temu! Svaki ma i najmanji deo podseća putnika na bezbroj uspomena. – Eto Topčidera! Stari rudnik!… Kakvo vidno mesto zauzima on u novijoj Istoriji. Nisu li tu pročitani mnogi hatišerifi cara osmanlijskoga? A gde je bilo pribežište Srba za vreme “Bombardovanja”? – Tu, u Topčideru….
Pa setite se onoga platana u njemu… Pa divna pogleda na okolna brda i Avalu.
Pa eto nam i Košutnjaka, sa svojim brdima. Kako se čudnovato oseća čovek gore: izgleda mu kao da se popeo u nebeske visine, – ali za malo, pa mu se radost izgubi, sećajući se da ovo na karti ni naslikano ne bi bilo! Gde je Kopaonik a kamo li tek Alpi i Himalaji.
Ali ostavimo to. Pođimo drugim pravcem. Kuda? Na Torlak. Pa kad smo već tu onda da ispričam uspomenicu.
Lanjske godine zakaže naš profesor Zemljopisa izlet na Torlak.
Mi se krenusmo u podne. Sunce sijalo i žeglo, kao što može majsko sunce putnika bez zaklona, a mi smo pešačili. Kukuruz je već dosta veliki bio, ali nam hlada nije mogao praviti. Išli smo drumom u šali i smehu, kao obično, dokle nas ne uhvati 4 časa. (naravno da smo se i usput odmarali).
“Na Avalu, na Avalu”! povikasmo svi, jer nismo znali da do podnožja njena treba najmanje još 2-3 časa.
– Ne može se. – rekne nam nastavnik i objasni uzrok.
– Onda napred! povikasmo
– Nećemo stići u grad na vreme.
– Kad stignemo.
– Dobro, ja pristajem. – I krenusmo se dalje…
Za malo pa se pred nama pojavi velika i duboka rupa, upravo provalija, jer beše najmanje 30 met. široka (a to je skoro u prečniku jer beše okrugla. Sa naše strane bila je najmanje 50 m duboka, no sa protivne moglo se sići u nju za dva metra dubine jer se zemlja polako koso spuštala.
– Čuvajte se! doda nastavnik.
U tom dođoše i neke ovce sa pastirima, koji se već selu kretaju ili na noćište, jer sunce već poče zalaziti.
“Sad, hajdemo kroz šumu, pa u grad (kući):
Kroz šumu smo prošli veselo, a suvo lišće koje smo pod nogama šorali pravilo nam je naročitu harmoniju.
Usput zamolismo nastavnika da ne idemo odmah kući nego da idemo dalje.
Na velike naše molbe g. nastavnik popusti, a mi stadosmo juriti sa brega dole.
Stante, ne jurite! vikao je g. nastavnik bojeći se da se ko ne zaplete i padne.
No mi sretno siđosmo u trenu dole, ali tek što siđosmo dreknusmo “Reka! Reka!”…
Tu zaista beše reka koju nismo ni opazili. Reka je bila sva zatrpana lišćem i kamenjem, da smo (se) bojali gaziti je, zbog blata.
Kad bih počeo opisivati reku daleko bi me odvelo. – Ele. mi je pređosmo i pođosmo povijarcima i krševi.
– Tako talasasto izgleda cela Šumadija, doda nastavnik, a sada hajdmo natrag, pošto se odmorimo.”
Mi ga poslušasmo, u najvećem redu pođosmo umorni doma.
Usput smo još, koji su znali, pevali i razgovarali
Kad smo došli na drum već beše mrak… u varoši beše već osvetljeno…
Mi se rukovasmo i rasturismo se po mračnim ulicama Beograda, dok ne dođosmo (koji su tu stanovali) do već osvetljenih glavnih ulica.
Još mnogo, mnogo, imalo bi se o beogradskoj okolini govoriti…
Na samom kraju Milutinovog rada može se videti i komentar koji je ostavio nastavnik:
„Uvod je dobro smišljen, ali brzo izveden.
Zadatak je pisan čistim jezikom, dobrim stilom i dosta pouzdano.
Vrlo dobro.“
