Država do danas nije pokazala nimalo brižan i pošten odnos prema pilotima koji su se borili tokom NATO agresije 1999. Niko od njih nije dobio zlatni letački znak. A on je, kažu upućeni, ono što je zlatna olimpijska medalja za sportiste.
– Ako nisu ispunili kriterijume za dobijanje, kakve su onda te norme i koji su to kriterijumi? Šta bi još trebalo da urade, jer su preživeli u direktnom vazdušnom ratnom sukobu, pa da im na džepu zasija njihov znak? A da je bruka neviđena, zlatni letački znak nije posthumno dodeljen ni poginulim pilotima – pukovniku Milenku Pavloviću, potpukovniku Životi Đuriću i majoru Zoranu Radosavljeviću. Možda i oni treba da ispune neke dodatne kriterijume, iako su izgubili i svoj život izvršavajući postavljene zadatke. Samo, kako da im jave, pitao se gorko jedan komentator još pre jednu deceniju.
Do danas, poznato je jedino da je pilotu Milenku Pavloviću posthumno dodeljen zlatni letački znak.
Potpukovnik Nebojša – Keša Nikolić poleteo je prvog dana bombardovanja u 20.37, sa vojnog aerodroma u Batajnici.
– Kad sam dobio dozvolu za poletanje, krenuo sam prema severu i registrovao da je instrument za pokazivanje kursa bio neispravan. Pošto sam bio u snopu njihovih radara još prilikom uzletanja, naglim penjanjem sam hteo da se približim nekom avionu iz formacije. Tada sam bio pogođen. Katapultirao sam se i spustio kod Titela, gde su me našle kolege, pukovnik Aleksa Milanović i potpukovnik Srđan Jovanović i vratili me na aerodrom – kaže Nikolić.
Odmah posle rata završio je Generalštabnu školu i postavljen za zamenika direktora remontnog zavoda „Moma Stanojlović”, da bi 2005. bio penzionisan.
– Dane provodim praveći mamce za udice kako bih potisnuo gnev, razočaranje, čak i ljutnju. Ali, tako to biva kod nas, i šta je – tu je – rekao je jednom prilikom novinarima ovaj pukovnik u penziji.
Zbog nedodeljivanja zlatnog letačkog znaka pisao je i bivšem komandantu ratne avijacije, ali pismo nije poslao. Zaključio je da su krivci na položajima višim od generala. Ali, ostao je dokument:
„Poštovani gospodine generale, jedan sam od nekoliko pilota koji su poneti patriotizmom i moralom, sa neispravnim aparatima poleteli u noći 24. marta ‘99. godine, pokušavajući nemoguće – da spreče bestijalno bombardovanje naše zemlje. Tom prilikom sam bio oboren, i na svoju ličnu sreću, preživeo tragediju. Odlikovan sam ordenom za hrabrost. U penziju sam otišao veoma nezadovoljan kao čovek, profesionalac i pilot-lovac, jer mi zlatni letački znak nije dodeljen, iako sam podnosio zahtev nekoliko puta…”
U penziju su ne mnogo posle rata otišli i danas pokojni pukovnik Slobodan Perić, Ljubiša – Bata Kulačin, Predrag – Grof Milutinović, Boro Zoraja, Emeti Abdul, pokojni Ilja Arizanov…
Među pilotima sa prostora bivše Jugoslavije i danas se sa respektom govori o asovima nekad slavne 127. lovačke avijacijske eskadrile 204. lovačkog puka, koja je u sastavu imala „migove 29”. U ovoj jedinici leteli su potpukovnik Ilja Arizanov, Dragan Ilić, Nebojša Nikolić, Bora Zoraja, Predrag – Grof Milutinović…
– Penzionisan sam, kao i većina pilota, 2007. godine. Od tada živim mnogo mirnije, ali pamtim sve naše uspehe. S avionima koje smo imali, nismo mogli mnogo. Nekada je i razbijanje NATO avio-formacije bio veliki uspeh za nas. U borbi sa protivničkim avionima nisam ispalio raketu jer nisam imao uslova – rekao je Dragan Ilić, penzionisani pukovnik.
Poznato je da nijedan od pilota „migova 29” tokom borbe sa neprijateljskim avionima nije ispalio nijednu raketu vazduh-vazduh. Javna je tajna da su na većini aviona, prilikom uzletanja, otkazivali radari, sistemi za navigaciju, upravljanje…
– Uzleteo sam 6. aprila oko 23 časa sa Ponikva. Pokušali su da me obore iznad Surdulice. Imao sam na nišanu F-16, ali mi je umakao. Krivo mi je što smo svi penzionisani jer je nelogično da ljude u top formi ostaviš na cedilu – pričao je penzionisani potpukovnik Bora Zoraja.
I pored učinjene nepravde kažu da bi i danas učinili isto…
“Ne, nijednog trenutka nisam razmišljao da li je to let u smrt i hoću li preživeti “susret” sa NATO avijacijom. Te večeri, 24. marta, poleteo sam sa aerodroma “Ponikve” da im dokažem da mi srpski piloti nismo “mačji kašalj”, da smo pilotski osposobljeniji od njih, da smo patriote, da imamo ponos i hrabro srce. Da ćemo junački braniti svoju otadžbinu svesni da su nadmoćniji i tehnički opremljeniji, ali da nas Srbija zove i da mi tom pozivu nikada nećemo reći ne.”
Ovako se svog prvog borbenog leta na avionu “MiG 29”, u veče 24. marta 1999. godine, seća potpukovnik-pilot Predrag Milutinović, među kolegama poznat kao Pera Grof. Danas kaže da bi učinio isto, da se nijednog trenutka ne bi dvoumio.
“Želim da se znaju i nikada ne zaborave imena mojih kolega, koji su 1999. godine bili piloti aviona “MiG 29” – ponosno je govorio Predrag Milutinović za Novosti, 2016.
– Pre svih Milenka Pavlovića i Zorana Radosavljevića, koji su svoje živote dali za otadžbinu, ali i Ilje Arizanova, Nebojše Nikolića, Slobodana Perića, Dragana Ilića, Abdula Emetija, Ljubiše Kulačina i Bore Zoraje. Oni su vitezovi za ponos Srbije, heroji za večnost.
