Ljudi nazdravljaju u raznim prilikama, ali uvek uz običajeno “živeli”. Ovo ima dugu tradiciju, a potiče iz verovanja da u donjem svetu prebivaju mrtvi, a u gornjem živi. Na taj način mi se približavamo gornjem svetu jer verujemo da su tamo naša božanstva i mi, ustvari, nazdravljamo u njihovo ime.
Kucanje čaša je znak za njih da to činimo u njihovo ime, a oni treba da nam pomogunu da živimo duže i bolje. U tom trenutku piće je u vazduhu u visini naših očiju i namenjeno je tim božanstvima. Suprotno od toga je prosipanje pića na zemlju za one koji su umrli i nalaze se u donjem svetu gde vlada večita žeđ.
U našem narodu postoji verovanje da pijane Bog čuva, otud i jedna narodna priča.
Naime, neki čovek se jedne zime našao pred zaleđenim brvnom, pomoli se Bogu i krete na drugu stranu.,ali na polovini se oklizne, pade u ledenu vodu i udavi se. Za njim krene neki pijanac koji pred brvnarom potegne flašu pića, podigne je uvis, reče “Pomozi Bože” i pređe brvno.
Nesrećnim koji se udavio zapita Boga: “Bože ja sam ti se lepo pomolio a nisi mi dozvolio da bezbedno pređem preko brvna, a ovaj pijanac pređe preko brvna i ode svojim putem ? “Bog mu reče na to: “On kada god potegne flašu podigne je i kaže: “Pomozi Bože”, a ti se mene setiš samo kada si u velikoj nevolji. E zbog toga sam njemu dopustio da bezbedno pređe na drugu stranu!”
