Београдска тржница коју нико не зове правим именом
Ако Београђане упитате за Скадарску пијацу, нема сумње да ћете их збунити. За Бајлони већ нема ко не зна. Лако ћете до ове магичне тржнице смештене надомак градског центра, иако је нико не зове званичним именом. Изграђена давне 1927. на месту некадашње баре, Бајлони снабдева Београђане и њихове госте већ скоро 100 година.
Чех Игњат Бајлони оснивач је отворене пијаце коју становници престонице упорно и без поговора скоро читав век зову његовим именом, мада су јој градске власти формално наденуле други назив.
Игњат Бајлони је на дну Цетињске улице, уз Скадарлију, имао и легендарну велику парну пивару, а његово дело било је и исушивање великих бара које су некада покривале област на којој су данас распоређене тезге.
Бајлонијева пијаца у Београду једино је место које подсећа на име београдске трговачке породице Бајлони којој су сва имања одузета након почетка рата 1941. године.Тада је породица отишла из Србије и никада се није вратила. Након Другог светског рата, 1946. године, пијаца мења назив у Скадарлија.
Шарена оаза на рубу боемске четврти
Изграђена је између два светска рата када се роба продавала углавном на велико. Прво је била кванташка, а после Другог светског рата постаје шарена пијаца. Отварање кванташке пијаце било је изузетно важно питање за град. Сви продавци намирница на велико налазили су се разбацани по свим пијацама и око свих пијаца. Суд их је сконцентрисао на две пијаце, Бајлонијеву и Зелени венац .
Постављена је на ледини зими је била сва у блату, као и за време непогода. Лети је била сва у прашини. Планирани радови уређења пијаце 1930. су обухватали нивелацију терена, увођење канализације, бетонирање и ограђивање.
Њену историју чини и стара кафана Шаран у којој су трговци прослављали добре пијачне дане. Старинске кафанице и данас се налазе у окружењу Бајлонија и у њима свакодневно можете видети комшије који су у повратку с пијаце, с кесама пуним зелениша, сели да попију кафу и ракијицу. А боемски дух који влада овим делом града привлачи уметнике и креативце – понекад ћете тамо видети виолинисту који класичном музиком боји дан, присуствовати изненадном перформансу алтернативних уметника…
На Бајлонију је рођена и нова традиција Београдских ноћних маркета који се неретко претварају у праве феште.
Реконструисана је почетком 2016.године
Званична статистика каже да се на овој пијаци снабдева око 100.000 потрошача.
Бајлони- промотер имена и угледа Београда у свету
Игњат Бајлони рођен је у Литомишлу у Хазбуршкој монархији, касније Чешкој. Школовао се за кожарски занат и заједно са братом се бавио овим послом. Надахнут великим амбицијама доноси одлуку да се одсели у Америку, из које се убрзо враћа због сестре и зета који живе у Србији. Заједно са супругом и четири сина се 1885. године враћа у престоницу и насељава на Топчидерско брдо. У доњем делу Скадарлије 1884. године откупљује малу ручну пивару, у чијој је околини мочвара пуна комараца. Бару исушује, а пивару развија толико да је она, након његове смрти, 1900. године на светској изложби у Паризу освојила значајне награде за своје производе. Због великог залагања за Београд, пијаца добија име по свом оснивачу.
Мистериозна Бајлонијева кћи
Колико год да је ова породица била нашироко позната, најстарија ћерка Игњата Бајлонија Гордана живела је изоловано у једном замку у Лисабону. Иако је остварила запажену пословну каријеру, а била је и колекционар вредних уметничких предмета мало се зна о њеном животу. Била је образована, лепа, богата и другачија, а никада није желела да говори о прошлом животу своје породице. Једна од ретких фотографија Гордане Бајлони, из колекције Милоша Јуришића, забележена је у башти Бајлонијеве виле у Кнеза Милоша на којој је позирала са својим псом.
