Вокална традиција је најшира и најзанимљивија област музичке традиције ужичког краја, а испољава се као једногласно и двогласно певање. У двогласном певању се разликују два певачка стила: старији ― певање на глас или из вика и новији ― певање на бас.
Називи на глас и из вика широко су распрострањени у целом крају. Они се односе на све облике старијег певања. За ову врсту певања типично је да се на мањи број мелодија пева више текстова. Мелодије представљају врсту обрасца, називају се кајдом. У певању ових песама учествују два или више певача. Двоглас је близак једногласу а испољава се појавом повремених секундних сазвука испод пратећег гласа у једногласно отпеваној песми.
Обе врсте певања сачуване су до данас посебно међу старијом популацијом.
У вокалној традицији текст има најважнију улогу. Једини задатак мелодије ― кајде, клишеа је да омогући да се текст изведе, односно оживи. Због тога су мелодије много мање подложне променама него текстови, који теже да буду што актуелнији. Народно певање у ужичком крају, као и у већем делу западне Србије и Шумадије, као најчешћу текстуалну основу својих песама има, кратке и јасне поруке, актуелне, речите и духовите. Осим римованог двостиха, постоји и римовани тростих. Ређи су стихови без риме. Они су углавном старији од римованих. Већи број песама има и рефрен, део који се непромењен понавља уз сваки мелостих-строфу, пише о ужичкој кајади Златибор.рс.
Постоји много потврда да је ужичка кајада најстарији слој певања у Европи.
Према наводима етномузиколога у Србији: “Пагански детаљи у овој песми и данас делују као магија, као слика тотема из далеког предхришћанског времена, из доба најстаријих људских заједница. Као и у давна времена, ужичку кајду и данас, иако су врло ретки извођачи, певају само два певача, два мушкарца, две жене, ређе муж и жена, али врло често два брата, или две сестре.”
Данас је овај облик певања од кога се “померају брда” слабо заступљен, али и даље постоји група ентузијазиста, која ове песме чува од заборава.
