Leon Šurbanović je, kako kaže, „bio još klinac” kad je zalutao u tunelima ispod Petrovaradinske tvrđave, smeštene na desnoj obali Dunava. Mnogo se uplašio, ali se već tada zainteresovao „da raščivija” taj skriveni svet lavirinata. Kad je porastao, postao je dizajner, multimedijalni umetnik, osnivač udruženja „3D world“, a sebe naziva i ratnikom „UGRIP“, što bi značilo da je urbani gerilac iz podzemlja. Ovo podrazumeva da je bar delimično ispunio obećanje davno dato samom sebi.
„Tek 2015. godine, ušao sam ozbiljno u istraživačku priču krećući „u zarone“ sa jednim prijateljem, Slavomirom Kišfalubcem”, kaže Šurbanović. Ekspedicije su zahtevale ozbiljne pripreme opreme i onog što će se dole popiti i pojesti, od baterija, rezervnih baterija, čitavog arsenala uložaka za njih, šibica, upaljača, lasera, suzavca i noža, kao hladnog oružja protiv lisica i jazavaca koji tu obitavaju.
Obavezan je i danas i pojas za stomak i bubrege, troslojna odeća, kapa ili kapuljača u slučaju najezde slepih miševa, flašica vode ili čaja, sok od limuna, sredstva prve zdravstvene pomoći, kao i ašov zbog mogućeg urušavanja hodnika, ili ranije – otrpavanja već urušenih. Pomoć u orijentaciji isprva im je davala mapa Ratnog arhiva Beča, iako nedovoljno dosledna, budući kombinovana od 70 drugih, ali sada ugripi raspolažu najdetaljnijim kartama petrovaradinskog podzemlja koje su sami sastavili.
Najpouzdaniji GPS, kako se Šurbanović šali, jeste onaj u njihovoj glavi, nastao uz pomoć tehnike zvane „pipavac”, kako su ugripi istražili sve nivoe sa više od 16 kilometara hodnika, duboko ispod površine zemlje. Ali, i pored vladanja pod- zemnim terenom, gerilski su se ratnici jednom „ozbiljno izgubili”, i jedva pronašli izlaz nakon 17 sati lutanja. Njihovi prethodnici, radoznalci ili nevaljalci, put su obeležavali kamenčićima, kokicama, trakama od VHS-a, najlonom za pecanje, kanapima, šrafovima, svećama i ostavili oko 2.500 grafita.
Neki od tih ilegalnih istraživača tragali su za skrivenim blagom Marije Terezije, neki za tajnim prolazom do Karlovaca, Iriga, Novog Sada, Rume, pa čak i Beča, podstaknuti urbanim legendama.
Neki su samo obavljali radnje protivne moralu i zakonu, često nesvesni prave prirode hodnika, odbrambenog sistema u tursko-austrijskim minskim ratovima.
Međutim, Petrovaradinsku stenu, kako lokalitet zovu geolozi, a i sama „petra” znači stena, naseljavali su ljudi još od praistorije, pa arheološka otkrića sa početka ovog milenijuma ukazuju na ovdašnji život još od paleolita. Perfektan strateški položaj nisu preskočili ni Kelti, ni Rimljani koje nasleđuje Vizantija. Za Vizantijom stižu Ugari, a s dozvolom kralja Bele IV, ovde se nastanjuju i monasi iz reda cistercita, za koje je specifično da vole da se osamljuju i tihuju. Smenom naroda i kultura, i utvrđenje menja gabarite i obrise, ali ne i funkciju. Turski putopisac Evlija Čelebija u srednjem veku za tvrđavu i njenu okolinu kaže sledeće: „Grad Varadin leži na obali reke Dunav, njegova citadela ima šestougaoni oblik, a nalazi se na jednom visokom brdu koje se diže nebu pod oblake. To je nepristupačan, čvrst i u istinu star grad. Grad ima sedam velikih kula, svi bastioni izgrađeni su skladno. U tvrđavi ima svega dve stotine daskom pokrivenih kuća bez ograda i bašta, zatim Sulejman-hanova džamija, skladište municije i žitni ambari.
Na jugoistočnoj strani nalaze se samo bregovi i po njima sve sami vinogradi.” Poetski opis čuvenog Čelebije, može i da odvrati pažnju od prave namene „đave”, kako danas najvećoj fortifikaciji na Dunavu tepaju Novosađani, odbijajući da prihvate nomenklaturu po kojoj je ona druga po veličini. Još veća nego što je sada, Petrovaradinska tvrđava je podignuta kao bastion i granična tačka između hrišćanstva i islama.
„Pola milenijuma Turci Osmanlije vodili su minske ratove, opsedali tvrđave mesecima ili godinama, osvajajući parcijalno infrastrukturu – prolaze za snabdevanje vodom, pekare, menjačnice tog vremena, kupleraje za potrebe vojske…”, priča Šurbanović. Zatim bi se turski vojnici tajno infiltrirali, da bi na kraju pljačkali, palili i išli dalje, osvajajući Evropu sve do Beča.
Borbe su se vodile na dva fronta – dole, bušenjem tunela ka tvrđavama, a gore nadzemnim dejstvima vojske, dok 1692. godine car Leopold I nije rekao – dosta. I finansirao izgradnju jedne od najmonumetalnijih i najlepših tvrđava u ovom delu sveta, što ona ostaje do danas.
Nad zemljom, Leopold I je podigao fortifikaciju od šest delova, od kojih danas jedan fali, iz nauci nepristupačnog razloga, dok je drugi potonuo u Dunav ko zna kada. Mostobran je u ovom veku srušen i ugrađen u objekte druge namene, od običnih kuća do škola i bolnica. Međutim, fascinantan splet podzemnih hodnika bio je i „najveća promašena investicija”, kako se šali Šurnbanović. Nikad nije bio upotrebljen u svojoj primarnoj svrsi. Eugen Savojski, kao jedan od najvećih austrijskih vojskovođa i držvnika, graditelj bečkog Belvederea, godine 1716. sprečio je Turke u osvajanju Petrovaradina.
Bila je to petosatna bitka iz koje se rodila moderna Evropa, uz učešće oko 300.000 suprotstavljenih ratnika. U njoj je od ruke Savojskog postradao Damada Ali-paša, što je njegove vojnike sasvim omelo, te sprečilo dalje širenje Otomanske imperije. Lavirint podzemnih hodnika, za koje više nije bilo potrebe zbog napretka tehnike, ispreda i priču kako se od tada ovde živelo. Pa 1918. godine, kad tvrđavu napuštaju Austrijanci, to je jedan gigantski magacin, a delom zatvor. U njemu su bili zatočeni i vožd Karađorđe posle sloma Prvog srpskog ustanka, i narodni lekar Vasa Pelagić, kao nosilac socijalističkih ideja, i hrvatski književnik Antun Gustav Matoš, uhapšen kao vojni dezerter.
Za vreme Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije, tuneli se koriste kao konjušnice, i za skladištenje razne robe. Tokom Drugog svetskog rata u zamršenom spletu hodnika, krili su se partizani, pokušavajući i da osmisle paklenu mašinu, razornu po okupatore. Tek po završetku ovog vojevanja, tvrđava je otvorena za posetu civilnog stanovništva, a 1948. godine stavljena pod zaštitu države kao kulturno-istorijski spomenik.
Petrovaradinska tvrđava sa predgrađem – Vodenim gradom, danas služi meštanima, Novosađanima i gostima sa svih strana, za romantične šetnje. Zaljubljeni se poljube kod Kapije Ludviga Badenskog. Gornji i Donji Ludvigov bastion, kao i Oficirski paviljon, i Kapija Leopolda Prvog u funkciji su uživanja domaćih posetilaca i turista. Kasarna je pretvorena u hotel „Leopold”, a Arsenal u Muzej grada Novog Sada, uličice su pune kafića.
Sa vidikovca na visokim bedemima, puca pogled na ravnicu, dok perspektiva iz donjeg rakusa opravdava nadimak tvrđave „Gibraltar na Dunavu”, tako je ta scena velelepna. Zvezde se posmatraju iz Planetarijuma. Dominira otmeni stil Austrije 18. veka, za koji je prvenstveno zaslužan Leopold I, iz loze Hazburgovaca.
Barokni toranj sa satom prečnika dva metra, prepoznatljiv je simbol tvrđave. Brojevi na časovniku ispisani su rimskim oznakama, kao sto je bilo pravilo na hrišćanskim crkvama. Najveća posebnost sata ipak su dužnosti kazaljki: mala pokazuje minute, a velika sate, kako bi ih jasno i izdaleka videli lađari i znali kad je vreme za smene straže. Satni mehanizam se svakodnevno i danas navija ručno i zvoni pune sate.
Za vreme muzičkog festivala „Exit“, jednog od napopularnijih u Evropi, vlada najveća gužva, pa se gosti razmile na svih 11.000 hektara površine. Vibracije bitova ne nanose štetu tvrđavi, kažu najnovija istraživanja, već samo pronose slavu Petrovaradina.
Ali, čini se da najozbiljnije planove za budućnost ove hit destinacije, ipak imaju ugripi, gerilci iz podzemlja. Ne samo da su volonterski očistili hodnike, napravili mapu i organizuju stručno vođenje, oni teže da ožive Petrovaradin na najoriginalniji mogući način. Da se ovde svakodnevno priređuju izložbe, predstave, predavanja i da se upriliči još mnogo festivala.
I za najvećeg današnjeg neprijatelja tvrđave, vegetaciju koja divlja i buja, ugripi imaju rešenje. U pregovorima su sa Gradom da se tu dovedu koze, ovce i podolska goveda, koji će apetitom uništiti napadača znamenja mnogih vekova.
„Grad na steni čvrst kao stena” i dalje vodi ratove koje ne namerava da izgubi, prateći dugu tradiciju mudrog vojevanja.
Tekst: Dragana Nikoletić
Foto: Luka Šarac
